„Новеле и путописи” Богобоја Атанацковића

 

Радом на новелистичкој прози Богобој Атанацковић уноси новину у српској књижевности. До тада се нико није бавио овом књижевном врстом, па се Атанацковић сматра зачетником српске романтичарске приповетке. На његов прозни рад утицао је Милован Видаковић, а прве новеле су почеле да излазе већ 1844. године. Док је прве новеле писао у сентименталном тону, оне писане након повратка у домовину, 1851. године, одликује реалистично приповедање. Међутим, и једне и друге спаја мотив несрећне љубави. У њима говори и о историјским догађајима, али и о оним измишљеним.

Оно што је занимљиво јесте да Атанацковић воли да локализује простор, али и знатно обраћа пажњу на то да тај простор буде што боље представљен, те је дескрипција код њега неизбежна. Ти описи су идеализовани, природа је рајска, са потоцима који жуборе, цвећем и планинама које стоје загрљене. Оваквим описом почиње и његова прва новела, „Крвава освета” (1844), али и многе друге. Једна која може бити посебна када погледамо описе је „Два пољупца”. Богобој Атанацковић се залаже за то да српски народ никако не заборавља које благодети красе нашу отаџбину, па нас подсећа на све лепоте Фрушке горе. Упућује позив читаоцу да буде поносан на све лепоте које ми имамо:

„Моме је срцу много милија Фрушка гора него Швајцерска.”

И друге су новеле локализоване, па се неке од њих смештају у Срем, Станишиће, Пешту…

Након 1851. јављају се „Рукавице”, „Три зелене шибљике” и „Буњевка”. Богобој је волео једну Паулину, али та се љубав није остварила. Ипак, она оставља трага и у њему самом, али и у његовом књижевном стваралаштву, те се јунакиња из његове новеле „Рукавице” се зове по Паулини. Ту чак уноси још један аутобиографски елемент и помиње младића од 29 година који је писао дневник. Његова „Буњевка” настала је након завршеног сукоба између Срба и Мађара. Упознаје нас са Милошем и Љубом, и кроз њихову љубав инсистира на снажној поруци о буњевачком и српском заједништву, које је било уздрмано за време Мађарске револуције 1848.

Све време у свом приповедању Богобој се обраћа читатељки, а ту мисли на младу Српкињу. Његове новеле су написане и из перспективе свезнајућег приповедача, али и са мноштвом дијалога, дигресија и ретардације, у којима ће он опоменути читатељку на нешто.

Истакао се и као путописац, и то имамо прилике да видимо у његовој путописној прози. Желео је да остави сведочанство о својим путовањима, па су његова писма објављена под насловима „Писма српскога путника” и „Додатак Писмима српскога путника”. Инспирисан Француском, Чешком и Немачком, у путничкој прози дотиче се различитих тема, од пејзажа и многих знаменитости, па до карактеристика људи и њиховог знања о српском народу. Одушевљен је споменицима који се налазе у Немачкој, а посвећени су славним јунацима. Пита се зашто нема код нас многих споменика када имамо толико славних јунака. Причајући о сликама, иконама и скулптурама, Атанацковић жали што српски уметници немају прилику да посете таква места са високо развијеном уметности.

Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздао и роман „Два идола” Богобоја Атанацковића. Ова едиција вам нуди могућност да читате и друга дела: „Народне новеле”, Нико Бартуловић, „Изабране приповетке”, Лазар Комарчић, „Приповетке и записи”, Тадија Костић, „Зао глас и друге приповетке”, Ђура Јакшић, „Приповетке”, Драгиња Драга Гавриловић, „Из учитељичког живота и друге приповетке”, и још много других дела познатих и мање познатих писаца српске књижевности. Сва наша издања наћи ћете на Порталибрисовом сајту, а могућа је и online куповина.

Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *