Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милица Јауковић Грковић
Ноћ на катуну
Још увек се чуо топот коња, изгладнелих мазги, рањених војника и убогог народа, који су прошли тим брдима и шумама, на путу за Албанију. Трава је била једнако зелена као и пре… Народ се вратио својим редовним животима и обавезама. Лети би стоку одвели на катун и до октобра радили око ње и за њу. Била је то стална трка са временом и временским приликама, које су попут силе небеске могле сав рад и труд да врате на почетак. А опет, сви ти предели били су најлепша сценографија, јединствен чаробан утисак као у најлепшој бајци. Била је то магија која се гутала отворених очију, божанска енергија која је грејала целе зиме док су очи гладне и жељне боја. Био је то најлепши смех природе, која се воли… Као што то буде са свим радостима, и та је трајала само један тренутак наспрам вечности. Тренутак кад се поремети равнотежа и леп дан претвори у олују и црнило, предивно постане страшно и неподношљиво. Тај импулс страшног и непредвидивог чинио је живот тешким и суровим, а чаролију пролазном.
Дошла је јесен. Јесен, обично, кад долази, долази споро. По ветру се осети та блага промена која ће значајно променити биоритам и људи и стоке. Крај октобра је значио и мир на катуну. Већином се народ вратио у своја села, вративши стоку у оборе. На катуну су остали само они најупорнији, који су веровали да им не може нико ништа. Горштаци.
Могао се ту наћи још понеко до средине новембра, а онда као кад судија свира крај, остајала је пустиња до почетка маја, када се поново све рађало. Тог октобра на катуну су остали Вукашин, његов комшија Илија и нико више. На удаљености од отприлике километар биле су две колибе. Oколо пустара, лепа пустара. Луксуз је у тим условима не говорити са комшијом. Колибе су биле раштркане, тако да тек понека попуни изузетно празан простор.
Тај део пропланка звали су Барско ждрело. Вукашинова колиба је била на око десет минута хода од Илијине. Преко дана би водили стоку на испашу, а ноћу би седели сами уз вериге. Не баш касно, јер обавезе су почињале зором. Вукашин је имао две краве и десет оваца. Краве би остајале код колибе, а овце би водио и чувао на ливадама препуним лековитог и мирисног биља. Млеко је мирисало… и кајмак. Илија је остао сам са две краве, а стадо оваца синови су му вратили у село, пре недељу дана.
Вече је било баш мирно, нимало необично, ни за планину, ни за доба године. Дан је био сув, свеж. За јесен леп и сунчан. Са заласком сунца температура је прилично пала. Вече је постало хладно, а рани сумрак је правио увертиру за зиму. Хладно и полумрачно… Сетио се Вукашин да се суво месо крчка у котлу изнад верига и да би могао да убаци који кромпир за себе и Илију. Храна је била и потреба, a и повод за друштво и разговор.
Скоро увек тај залазак сунца, на планини, на катуну је нешто необично, чудесно. Чаробна, узбудљива природа са сумраком би узимала плашт и крила се лагано до јутра. Има нечег готово магичног у том лаганом замирању кад нема ни људи, ни стоке. Шума је даље, само ливаде и брда, а опет је само не досадно. Нека недореченост, у пределу који лагано нестаје и од узбудљиве игре ливада остаје само тамна, црна рупа, неумољива све до зоре.
Журио је Вукашин, цео дан. То су они дани кад имаш пуне руке посла и не знаш где ћеш пре. Колико год да журиш, време безобзирно цури, а ти осећаш да са сваким кораком већ помало заостајеш. Све се изузетно брзо дешавало тог дана баш зато што је био сам и није имао ничију помоћ. Једна обавеза је вукла другу и он је био део механизма који је куцао из сата у сат, немавши више себе, ни своју вољу. Овце су морале бити храњене и напојене и вођене од ливаде до ливаде и помужене и млеко остављено у калице за кајмак и све чисто и опрано, и вуци сити и козе на броју… Још нешто… и још нешто. Тај механизам меље и меље, не стаје… само каткад убрза, каткад успори.
Задихан, отвори врата.
Мисли су му биле у послу, на вечери, шта следеће да уради.
Одједном, поглед му је доби нови фокус. Монотону унутрашњост, просте колибе кварио је незнанац, који је седео тамо где би иначе седели Вукашин и Илија. Погледи им се сусретоше, као две сабље кад укрсте сечива. Све у секунди стаде, престаде. Механизам који меље, сваки дан… стаде и чека. Чека покрет, реч, било шта да се прекине неизвесност, јер неизвесност гуши и може да удави. Кажу, кад имаш осећај у стомаку да нешто није како ваља, вероватно је тако. Такав осећај јавио се Вукашину. Сетио се да иза греде, код кревета, има пиштољ. Трофејни револвер из Првог светског рата. Али… Блокада. Залеђен моменат. Незнанац је гледао безобразно у Вукашина, нимало пријатељски. Имао је на себи нешто попут скафандера, белог, какав носе астронаути. Мало испод колена, каишем за потколеницу везан нож. Очи леденоплаве. Кожа наборана. Лице црвено од одсјаја ватре. Руке гараве. Друго није ни видео, узбуђење је порасло кô температура у пробуђеном вулкану. Блокада.
Гром из ведра неба! „Вукашине, који ти је ово ђаво, овде?”, рече Илија, који се створио на вратима поред комшије, збуњен! Ни време, а ни место за изненадни сусрет. Илијин глас као да је освестио дивове… Странац скочи на Вукашина. Два човека се нађоше на поду, рвући се и ударајући један другога. Механизам који је на секунд стао, настави да меље. Толика је била њихова снага, као да се боре две силе, а не два бића. Илија је био немоћан и недовољно сналажљив да уради било шта.
Истрже се странац, знојав и задихан, преко врата, побеже у мрак. За њим скочи и Вукашин. Прође поред Илије, разјарен, изгребан! Појури за странцем, колико га ноге носе. Решен да добије одговор на питања која још увек није ни поставио себи.
Била је ноћ, тамна јесења ноћ. Лети је ноћу хладно, а не ујесен.
Трчао је за незнанцем силовитог погледа и још силовитијег стиска. Као воз кад испадне из шина, тако се и Вукашину истумбало све. Светлост и тама. Сан и јава. Није на катуну могло бити човека да га он не зна. Путника намерника нема ноћу! Нико не седи у белом скафандеру по колибама у слободно време. Нико, никад и не ту! Трчао је. Ходао је брзо, док му је срце у грлу тукло кô нездраво, пред силом која нема упориште у здравом разуму. Ко? Шта? Зашто? Није одустајао, пратио је беличасту сену која је газила дивље по ноћи, не умарајући се, бежећи од поштеног сељака, решеног да сазна ко је то или шта је то! Није било месеца, тек понека звезда да обасја пут, само мрак и ништа више. Хитао је Вукашин, вођен истином и вером. Бела сена је увек за корак више узмицала, за корак више побеђивала, за корак више нестајала… Срце му је тукло, скоро у равномерним паузама. Видео га је у даљини и није хтео стати.
Барско ждрело. Прелепа равница! Сада, ноћу и ујесен само пустиња и црнило. Аветно. Док је пролазио туда, видео је тамне сенке. Људи!… Видео је више људи него лети кад су светковине. Чуо је грају, мушке и женске гласове. Видео их је! Чуо их је! Само им није видео лица, хтео је да их пита за незнанца, али како… кад су на катуну остали само он и Илија. Ко су они? Одакле су се ту створили? Превише! Свега превише! Није луд! Није плашљив! Знао је катун кô свој џеп. То му је био други дом. Нису могли да се створе ту ниоткуда. Али… Није могао сад о њима да размишља. Није могао ни да разуме, а није могао ни да покуша. Странац је био важнији. Напред! Ишао је само напред, вођен жељом да сазна, нешто, било шта. Само да може себи да објасни…
На западном делу Барског ждрела налазио се шумарак, са не густим четинарским дрвећем. Луч се осетила, помешана са влагом ноћи. Сена је ишла испред њега, успоривши – незнанац, авет или ђаво. Све му је падало на памет, све се уклапало, а ништа није имало смисла. Од дрвета до дрвета, ишли су наизменце. Душа му је била у носу! Бела сенка час је нестајала, час се појављивала међу боровима.
Велики прасак, звук од кога је шкрипало у ушима, звук од кога ниси могао ни да размишљаш, а камоли да разумеш. Звук од кога зуби боле.
Дречавозелена светлост обасја шумарак и Вукашин остаде залеђен и затечен без одговора, без смисла, без разума, без мира!
Ниједна његова мисао више није била иста! Странац је нестао! Оставивши амбис без иједног одговора. Порушивши све што је икада знао тај неустрашиви горштак.