Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Milica Jauković Grković
Noć na katunu
Još uvek se čuo topot konja, izgladnelih mazgi, ranjenih vojnika i ubogog naroda, koji su prošli tim brdima i šumama, na putu za Albaniju. Trava je bila jednako zelena kao i pre… Narod se vratio svojim redovnim životima i obavezama. Leti bi stoku odveli na katun i do oktobra radili oko nje i za nju. Bila je to stalna trka sa vremenom i vremenskim prilikama, koje su poput sile nebeske mogle sav rad i trud da vrate na početak. A opet, svi ti predeli bili su najlepša scenografija, jedinstven čaroban utisak kao u najlepšoj bajci. Bila je to magija koja se gutala otvorenih očiju, božanska energija koja je grejala cele zime dok su oči gladne i željne boja. Bio je to najlepši smeh prirode, koja se voli… Kao što to bude sa svim radostima, i ta je trajala samo jedan trenutak naspram večnosti. Trenutak kad se poremeti ravnoteža i lep dan pretvori u oluju i crnilo, predivno postane strašno i nepodnošljivo. Taj impuls strašnog i nepredvidivog činio je život teškim i surovim, a čaroliju prolaznom.
Došla je jesen. Jesen, obično, kad dolazi, dolazi sporo. Po vetru se oseti ta blaga promena koja će značajno promeniti bioritam i ljudi i stoke. Kraj oktobra je značio i mir na katunu. Većinom se narod vratio u svoja sela, vrativši stoku u obore. Na katunu su ostali samo oni najuporniji, koji su verovali da im ne može niko ništa. Gorštaci.
Mogao se tu naći još poneko do sredine novembra, a onda kao kad sudija svira kraj, ostajala je pustinja do početka maja, kada se ponovo sve rađalo. Tog oktobra na katunu su ostali Vukašin, njegov komšija Ilija i niko više. Na udaljenosti od otprilike kilometar bile su dve kolibe. Okolo pustara, lepa pustara. Luksuz je u tim uslovima ne govoriti sa komšijom. Kolibe su bile raštrkane, tako da tek poneka popuni izuzetno prazan prostor.
Taj deo proplanka zvali su Barsko ždrelo. Vukašinova koliba je bila na oko deset minuta hoda od Ilijine. Preko dana bi vodili stoku na ispašu, a noću bi sedeli sami uz verige. Ne baš kasno, jer obaveze su počinjale zorom. Vukašin je imao dve krave i deset ovaca. Krave bi ostajale kod kolibe, a ovce bi vodio i čuvao na livadama prepunim lekovitog i mirisnog bilja. Mleko je mirisalo… i kajmak. Ilija je ostao sam sa dve krave, a stado ovaca sinovi su mu vratili u selo, pre nedelju dana.
Veče je bilo baš mirno, nimalo neobično, ni za planinu, ni za doba godine. Dan je bio suv, svež. Za jesen lep i sunčan. Sa zalaskom sunca temperatura je prilično pala. Veče je postalo hladno, a rani sumrak je pravio uvertiru za zimu. Hladno i polumračno… Setio se Vukašin da se suvo meso krčka u kotlu iznad veriga i da bi mogao da ubaci koji krompir za sebe i Iliju. Hrana je bila i potreba, a i povod za društvo i razgovor.
Skoro uvek taj zalazak sunca, na planini, na katunu je nešto neobično, čudesno. Čarobna, uzbudljiva priroda sa sumrakom bi uzimala plašt i krila se lagano do jutra. Ima nečeg gotovo magičnog u tom laganom zamiranju kad nema ni ljudi, ni stoke. Šuma je dalje, samo livade i brda, a opet je samo ne dosadno. Neka nedorečenost, u predelu koji lagano nestaje i od uzbudljive igre livada ostaje samo tamna, crna rupa, neumoljiva sve do zore.
Žurio je Vukašin, ceo dan. To su oni dani kad imaš pune ruke posla i ne znaš gde ćeš pre. Koliko god da žuriš, vreme bezobzirno curi, a ti osećaš da sa svakim korakom već pomalo zaostaješ. Sve se izuzetno brzo dešavalo tog dana baš zato što je bio sam i nije imao ničiju pomoć. Jedna obaveza je vukla drugu i on je bio deo mehanizma koji je kucao iz sata u sat, nemavši više sebe, ni svoju volju. Ovce su morale biti hranjene i napojene i vođene od livade do livade i pomužene i mleko ostavljeno u kalice za kajmak i sve čisto i oprano, i vuci siti i koze na broju… Još nešto… i još nešto. Taj mehanizam melje i melje, ne staje… samo katkad ubrza, katkad uspori.
Zadihan, otvori vrata.
Misli su mu bile u poslu, na večeri, šta sledeće da uradi.
Odjednom, pogled mu je dobi novi fokus. Monotonu unutrašnjost, proste kolibe kvario je neznanac, koji je sedeo tamo gde bi inače sedeli Vukašin i Ilija. Pogledi im se susretoše, kao dve sablje kad ukrste sečiva. Sve u sekundi stade, prestade. Mehanizam koji melje, svaki dan… stade i čeka. Čeka pokret, reč, bilo šta da se prekine neizvesnost, jer neizvesnost guši i može da udavi. Kažu, kad imaš osećaj u stomaku da nešto nije kako valja, verovatno je tako. Takav osećaj javio se Vukašinu. Setio se da iza grede, kod kreveta, ima pištolj. Trofejni revolver iz Prvog svetskog rata. Ali… Blokada. Zaleđen momenat. Neznanac je gledao bezobrazno u Vukašina, nimalo prijateljski. Imao je na sebi nešto poput skafandera, belog, kakav nose astronauti. Malo ispod kolena, kaišem za potkolenicu vezan nož. Oči ledenoplave. Koža naborana. Lice crveno od odsjaja vatre. Ruke garave. Drugo nije ni video, uzbuđenje je poraslo kô temperatura u probuđenom vulkanu. Blokada.
Grom iz vedra neba! „Vukašine, koji ti je ovo đavo, ovde?”, reče Ilija, koji se stvorio na vratima pored komšije, zbunjen! Ni vreme, a ni mesto za iznenadni susret. Ilijin glas kao da je osvestio divove… Stranac skoči na Vukašina. Dva čoveka se nađoše na podu, rvući se i udarajući jedan drugoga. Mehanizam koji je na sekund stao, nastavi da melje. Tolika je bila njihova snaga, kao da se bore dve sile, a ne dva bića. Ilija je bio nemoćan i nedovoljno snalažljiv da uradi bilo šta.
Istrže se stranac, znojav i zadihan, preko vrata, pobeže u mrak. Za njim skoči i Vukašin. Prođe pored Ilije, razjaren, izgreban! Pojuri za strancem, koliko ga noge nose. Rešen da dobije odgovor na pitanja koja još uvek nije ni postavio sebi.
Bila je noć, tamna jesenja noć. Leti je noću hladno, a ne ujesen.
Trčao je za neznancem silovitog pogleda i još silovitijeg stiska. Kao voz kad ispadne iz šina, tako se i Vukašinu istumbalo sve. Svetlost i tama. San i java. Nije na katunu moglo biti čoveka da ga on ne zna. Putnika namernika nema noću! Niko ne sedi u belom skafanderu po kolibama u slobodno vreme. Niko, nikad i ne tu! Trčao je. Hodao je brzo, dok mu je srce u grlu tuklo kô nezdravo, pred silom koja nema uporište u zdravom razumu. Ko? Šta? Zašto? Nije odustajao, pratio je beličastu senu koja je gazila divlje po noći, ne umarajući se, bežeći od poštenog seljaka, rešenog da sazna ko je to ili šta je to! Nije bilo meseca, tek poneka zvezda da obasja put, samo mrak i ništa više. Hitao je Vukašin, vođen istinom i verom. Bela sena je uvek za korak više uzmicala, za korak više pobeđivala, za korak više nestajala… Srce mu je tuklo, skoro u ravnomernim pauzama. Video ga je u daljini i nije hteo stati.
Barsko ždrelo. Prelepa ravnica! Sada, noću i ujesen samo pustinja i crnilo. Avetno. Dok je prolazio tuda, video je tamne senke. Ljudi!… Video je više ljudi nego leti kad su svetkovine. Čuo je graju, muške i ženske glasove. Video ih je! Čuo ih je! Samo im nije video lica, hteo je da ih pita za neznanca, ali kako… kad su na katunu ostali samo on i Ilija. Ko su oni? Odakle su se tu stvorili? Previše! Svega previše! Nije lud! Nije plašljiv! Znao je katun kô svoj džep. To mu je bio drugi dom. Nisu mogli da se stvore tu niotkuda. Ali… Nije mogao sad o njima da razmišlja. Nije mogao ni da razume, a nije mogao ni da pokuša. Stranac je bio važniji. Napred! Išao je samo napred, vođen željom da sazna, nešto, bilo šta. Samo da može sebi da objasni…
Na zapadnom delu Barskog ždrela nalazio se šumarak, sa ne gustim četinarskim drvećem. Luč se osetila, pomešana sa vlagom noći. Sena je išla ispred njega, usporivši – neznanac, avet ili đavo. Sve mu je padalo na pamet, sve se uklapalo, a ništa nije imalo smisla. Od drveta do drveta, išli su naizmence. Duša mu je bila u nosu! Bela senka čas je nestajala, čas se pojavljivala među borovima.
Veliki prasak, zvuk od koga je škripalo u ušima, zvuk od koga nisi mogao ni da razmišljaš, a kamoli da razumeš. Zvuk od koga zubi bole.
Drečavozelena svetlost obasja šumarak i Vukašin ostade zaleđen i zatečen bez odgovora, bez smisla, bez razuma, bez mira!
Nijedna njegova misao više nije bila ista! Stranac je nestao! Ostavivši ambis bez ijednog odgovora. Porušivši sve što je ikada znao taj neustrašivi gorštak.