Naše primorje jedan je od putopisa Marka Cara, srpskog književnog kritičara i književnika. Rođeni Hercegnovljanin, Car voli da putuje i ne čini ga zadovoljnim malovaroška čamotinja i stalno viđanje istih ljudi. Primorje i primorci bude u njemu posebne osećaje mira, sreće, ali i nostalgije kada duže vreme ne poseti svoj zavičaj. On ističe da ovo nije slučaj samo kod njega, već kaže da svaki primorac, gde god da ode, sa sobom nosi deo otadžbine i da za morem „čezne i uzdiše kao za milim čedom”.
Pored ovog putopisa, Marko Car napisao je još putopise Od Jadrana do Balkana, Venecija i U Latinima. On je bio očaran Jadranom i Italijom, te otuda i ne čudi činjenica da je kao putopisac o tome i pisao.
Putopis Naše primorje Car piše sa uspomenom na Ljubomira Nenadovića, koji je takođe u Pismima pominjao Herceg Novi: „Kad dođete u Herceg Novi, nijeste došli u tuđu varoš; čini vam se da ste došli svojoj kući, međ svoje srodnike, poznanike i prijatelje.”
Prvo izdanje ove knjige izašlo je 1910. godine u Dubrovniku kao prva sveska Biblioteke Matice srpske. To prvi put objavljeno izdanje zove se Niz rodno primorje. Naše primorje je drugo izdanje i ono je dopunjeno. Objavljeno je 1923. godine u Beogradu. Poglavlje Dalmacija, kojim počinje ova druga knjiga, nije postojalo u knjizi Niz rodno primorje, kao ni deo o kom piše o Makarskoj. Neke delove je Marko Car dopunio, preradio, pa tako naglašava odmah na početku drugog izdanja da se raniji naziv iz prve knjige Jadranski intermeco u drugoj zove Utisci s Korčule. Ukoliko i čitalac sam uzme da pročita oba izdanja i uporedi, primetiće da je tekst u Našem primorju na ekavici, dok je u knjizi Niz rodno primorje napisan na ijekavici, što autor kaže u napomeni da je „cela knjiga preneta sa južnog na istočni govor”.
Putopis Naše primorje vodi nas na put od Hvara, preko Korčule, Dubrovnika, sve do Boke kotorske, Herceg Novog i Kotora, pa i nazad. Ovo je jedno putovanje od 15. jula 1896. godine i traje sve početka avgusta. To je vreme kada je klima na moru dobra i kada može, bez vetrova, pogdona za uživanje u svim prirodnim blagodetima. Marko Car piše uverljivo, sugestivno, ukazuje nam na detalje, predele opisuje toliko živopisno da imamo osećaj, dok čitamo, kao da smo mi na brodu zajedno s njim i udišemo taj morski vazduh. On ne propušta priliku da slikovito dočara vidike na otvoreno more i vrtloge pene dok lađa plovi, vesele igre delfina i galebova, što izgleda grandiozno.
„Veličanstvena priroda podržava i nadalje svoj živopisni karakter sve do Dubrovnika, tako da je putniku teško izreći koji je kraj od kojega ljepši.”
Dubrovnik je i u tom vremenu, kao i danas, okupljao mnogo turista. Starim gradom, arhitekturom i samom istorijom i kulturom mami posetioce. Marko Car u putopisu Naše primorje posvećuje znatnu pažnju ovoj uvek aktuelnoj turističkoj atrakciji. Podseća nas na stilove dubrovačke arhitekture i rađanje renesanse, na spomenike i umetničke dragocenosti. Govoreći o svemu ovome i o istorijskim zanimljivostima, on pominje cara Dušana i mesto na kom je bila biblioteka koju je Dušan Silni poklonio Dubrovniku, krst kralja Uroša u dominikanskom manastiru, sobe u kojima su boravili car Dušan i despot Đurađ… Naravno, Marko Car govori i o razvoju dubrovačke književnosti, koja je bila pod italijanskim uticajem. Među najvećim piscima izdvaja Gundulića i Palmotića. „Najviši dubrovački pjesnici, Gundulić i Palmotić, odojčad su talijanskog ukusa, a u Osmanu – našem najvećem umjetnom epu – imitovan je, u duhu i sklopu svom, jedan veliki obrazac klasične literature talijanske.”
U putopisu Naše primorje Car dosta pažnje posvećuje Bokokotorskom zalivu, i te slike su jedinstvene, posebno pogledi sa dubrovačke pučine i sam ulazak u Oštri rt, kako autor kaže, „trijumfalni ulaz Boke kotorske”.
„Kotorski zaliv spada, jamačno, među najljepše krajeve što ih je Tvorac pod kapu nebesku smjestio; ni na kom drugom kraju nije priroda raskošnije pokazala ćudljivost svoje fantazije ni vidnijeg traga ostavila o svojim potajnim silama što onda kad je ovo svoje mezimče ’na mahove stvarala’.”
Biti ponovo u rodnom Herceg Novom za Cara je neopisiv osećaj. Premda, kaže, ovaj grad nema naročitu arheološku važnost, on je na dobrom glasu po svemu drugom. „Ja sam se – bokeško dijete – ovdje rodio i svoje najmlađe, ako ne najljepše dane proveo; pa ipak, kad sam danas, nakon jedanaest godina odsustva, opet ugledao na zelenoj humskoj hrptici stari Tvrtkov grad (Herceg Novi), kojemu se ispukle, brštanom obrasle zidine ogledaju u morskoj pučini, a s bokova steru pitoma igala Tople i Meljina, dok mu za leđima strše nebu pod oblake stravične vrleti kršne Hercegovine, meni se činilo kao da te prirodne divote prvi put gledam, te sam čisto u njih piljio kao u neka čuda. U duši svojoj osjećao sam nešto nalik na osjećaj čovjeka koji naprasno učini neko važno otkrovenje.”
U putopis Naše primorje Marko Car unosi anegdote, predstavlja nam susrete sa komšijama primorcima, koji rado prepričavaju svoje doživljaje. Autor komentariše društveni život, istoriju, prirodna bogatstva, a kad uporedi Boku sa Bosforom, tvrdi da je ona nenadmašiva po svojoj lepoti.
„Ja bih zakletijem hvaliteljima Bosfora jednostavno preporučio da pođu u južnu Dalmaciju i obiđu Boku kotorsku. To se može nazvati zaista lijep prizor: prostrani rukav mora zaokviren džinovskijem brdima, kojima su podnožja okićena zelenijem bokorima, iz kojih se bjelasaju ubave varošice ili romantične ruševine starih mletačkih dvorova. Po dnu zaliva penju se nebu pod oblake stravične vrleti krivošijske i crnogorske. Tu se barem svjetlost može slobodno da igra po onijem impozantnijem gredama i onim snijegom zastrtim planinskim visovima. To je tek ljepota!”
Po povratku on dolazi ponovo u lekoviti Hvar i iznosi interesantan faktografski podatak: od 1420. do 1797. godine Hvar je živeo svoj najveći polet i tad je bio svratište svih brodova koji dolaze s Krfa. Oduševljen prirodom, Car ne zaboravlja da pomene ni hvarske vrtove, u kojima rastu palme, smokve, masline i vinova loza.
Za razliku od knjige Niz rodno primorje, koja se završava delovima o Splitu i Hvaru, Naše primorje na kraju ima poglavlja Šibenik, Zadar i Planinski zaliv.
„Čovek tako putuje nekoliko kilometara, prelazeći neprestano iz iznenađenja u iznenađenje. Ponekad mu se čini kao da je stupio u kamenu kotlinu, iz koje neće nikako biti izlaza. Najedared u daljini, na dnu kotline, pukne nov tesnac i slika se, kao po čudu nekom, naprasno predrugojači i bojom i oblikom: do malopre crvenkaste, hridi i pećine postaju tmaste, sa pogdekojim busićem zelene šumarice. Ne treba ni pominjati da je igra svetlosti po tihoj i orcalastoj površini morskoj, kad je ona uistini tiha, po svojim efektima jedinstvena. Ogromne litice što nas okružuju svojim nepomičnim gromadama u nekom su čudnom kontrastu sa žitkom, a katkad, bogme, i nepouzdanom stihijom, u kojoj se večito ogledaju. One stoje nepomične i gledaju kako se talasi po reci zagone, a ponekad su te ogromne pećine i mukli svedoci ljudske borbe i ljudskih pobeda nad surovom i nemilostivom prirodom.”
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi putopisi, među kojima su: Putne uspomene Mihaila Polit-Desančića, Iz Skandinavije Svetomira Nikolajevića, Carigradske slike i prilike Čedomilja Mijatovića, Pisma iz Italije Ljubomira Nenadovića, Iz staroga Dubrovnika i Po raznim krajevima Milana Savića i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Knjigu Naše primorje pogledajte OVDE, a sva dela Marka Cara OVDE.