Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Trivune! O, Trišo – viknuh sa doksata.
Odazva se topot opanaka po kaldrmi, pa tek za njim stiže i zadihani glas:
– Izvolte gospodaru! Zapovedajte!
– Dela ovamo – prizvah Trivuna. – Sedi! – napravih mu mesto na basamaku.
Triša otre ruke o nogavice i sede, izmičući leđima ogradi stepeništa. Načuljio uši i zagleda me pravo u usta da koju reč, aman, ne propusti.
– Razumeš li se u konje? – Triša žudno dočeka moje pitanje, pošto prvo meraklijski olizah papir, te polovče natakoh na cigarluk i ukresah.
– Pa, onako. Pomalo. Snađem se za nuždu…
– Umeš da jašeš?
– Ih, gospodar Milovane, nisam davno. Al’ umeo sam. Nekad…
– Ja jok!
– Pa dobro. Što biste sve morali i znati? Dosta je pameti i nauke koju primiste, a da je u drugih nema. Jahanje je za tatare da poštu nose, a ne za učenu gospodu.
– Trišo, muka snašla. Nema vajde što izučih od abadžijskog kalfe do visokih škola belosvetskih… Sad bi mi valjalo da umem jahati!
– Što to, gospodaru?
– Posla radi, Trivune.
– Pa, vi ste državni činovnik, šta će vama da se u sedlu klatite?
– Evo me opet šalju da ispitam stanje po školama. Lani sa selskim konjima i prevozom izdangubih tri meseca čekajući kmetove da me otkuluče. Jedni neće, druge nije briga, a treći nemaju koje treba opreme. Muka živa, moj Trišo!
– Jes’, vala! Istina.
– Iskao sam i vlasti dadoše 50 talira da kupim konja, te da na miru mogu putovati kad već moram na hrani i konaku biti gde kmetovi odrede.
– E, lepo, baš lepo što dadoše tolike talire!
– Sad ostaje da uzjašem i krenem u inspekciju po Srbiji.
– Lepo, lepo. A to ne može kolima? Dvokolicom? Lakše bi bilo…
– Ne može! Da samo vidiš sve one dubodoline u kojima Srblji škole otvoriše, vazda mimo drumova, a gdegod nema ni staze kozje.
– Pa dobro, što se mora, nema druge!
– Moj, Trivune, da sam znao šta će me sačekati, prebrinuo bih to odavno. Mišljah, dosta jedan doktorat u Berlinu. Kad ono, sad treba još jedan…
– Nije to isto. Knjige može da izuči samo mlogo pismen čovek, a konja vazda, da prostite, svaka baraba uzjahuje. Nego, znam kako ćemo! – obradova se Trivun. – Idem da dovedem gospodina poručnika, što se skoro iz Vijene vratio. Sigurno sad s vojskom egzercir čini. Naći ću ga lasno. Taj mora znati školovano da jaše, pa može i vas odmah obučiti.
Skoči Trivun, nateže čakšire i pritegnu učkur, pa se dade, što može, tabanati ka kapiji, sokaku i polju na kom vojska naša svakog dana egzercir čini.
* * *
Predveče, zakuca zvekir odsečno vođen oficirskom rukom.
– Čest mi je od svake ’asne vam biti, uvaženi gospodine Spasiću.
– Hvala što dođoste, poručniče Miliću. Platiću pošteno vaš trud i poučenije.
– Ne dolazi u obzir! O tome nećemo. Poučiti prvog srpskog doktora filosofije, i to sa uvaženih berlinskih visokih škola, prostoj veštini jahanja, čest mi je i privilegovanije.
Objasnih mladom čoveku kakva je svrha mog interesovanja za konje i putovanje u sedlu. On se složi u svemu i obeća da će mi pronaći valjano grlo koje može poslužiti nameni. Dogovorismo da se u subotu ujutru nađemo na Topčideru, gde ću i primiti prvu lekciju.
– Znate, gospodine Spasiću, kao i kod ljudi, velike su razlike među konjima. Ima radnih i paradnih, okretnih i istrajnih, ima i dobričina i baksuza, isto kao u narodu krštenom. Vama treba osrednje grlo, zdrav i jak konj, da ne bude mnogo težak i širokih pleća, a opet, da mu duša ne bude u nosu kad krene uzbrdo. Ne brinite se vi ništa.
* * *
U subotu, sabajle, više sam straha imao nego kad, pre dve godine u Berlinu, kretoh pred komisiju uvaženih mudrih glava da branim disertaciju „De vectigalibus publicus” (Javni prihodi).
Doručkovah lepo, po navici, jer me godine studentskog posta po belom svetu naučiše da je najvažnije ujutru valjano jesti – ako imaš šta.
Opremih se čizmama, rukavicama i šeširom, a veseli Trivun pronađe i dovede neka kola koja će me voziti na Topčider.
* * *
Poručnik je već bio na dogovorenom mestu. Nedaleko su pasla dva osedlana konja: prelepa kobila, kao izvajana od belog mermera, i omanji riđan, nekako zdepast, a smešno čupav preko svake mere.
– Gospodine Spasiću, komandant mi dozvoli da radi vaše obuke pozajmim tovarnog konja. Miran je i strpljiv. Naravno, kasnije ćemo pronaći odgovarajućeg kako bi vaše putovanje proteklo udobno.
Priđosmo konjima i poče lekcija. Prvo me teoretski podučavao da se konj ne vodi uzdama, već listovima, butinama i zadnjicom, da nikada ne prilazim iz ugla gde ne može da me vidi, da ne pravim nagle pokrete, ne larmam… Pokazivao je delove opreme objašnjavajući kako se zovu i čemu služe.
Poručnik privede riđana oborenom deblu, te me pozva:
– Uvek će lakše biti ako je u blizini kakav binjektaš da sa njega uzjašete.
Zajahivao sam i sjahivao naizmence i prilježno vežbao. Gore! Dole! Gore! Dole!
– Pazite, nemojte se zaboravljati. U uzengije nogu nikad ne stavljajte duboko! Samo vrh čizme. Kad se dogodi da padnete, ne sme noga da ostane u uzengiji! Tako ćete poginuti. Tad će vas konj ubiti!
Nema „ako” nego „kad” padnem? Znači, to je izvesno? Da me konj ubije? Huh!
Sjahah i sedoh na onaj trupac. Milić poče da priprema duvan.
– Jeste li se umorili – upita brižno.
– Nisam, poručniče Miliću, nego kad pomenuste pad i pogibiju, zamislih se je li sve ovo valjana ideja. Da ja lepo vratim talire popečiteljstvu i kao i prošli put krenem od kmeta do kmeta? Bar ću živu glavu sačuvati.
Poručnik me pogleda, pa se zasmeja:
– Oprostite, uvaženi gospodine Spasiću, ali vi koji ste tolikim iskušenjima odoleli, takve uspehe ostvarili, hrabro se ukoštac hvatali s najvećim tajnama filosofije, sada se plašite običnog pada i konja?
– Običnog? Ne rekoste li da me može ubiti?
– Ma ja to da vas upozorim da ne gurate stopalo duboko u uzengiju – pa malo poćuta. – Doduše, ima jedna istina: ko se plaši da padne s konja ne treba ni da uzjahuje. Zacelo je tako. Ipak, vi ste jošte mlad čovek, vitak i vitalan. I ako padnete, ništa se strašno neće dogoditi. Ustaćete, uhvatiti konja i opet pojahati…
Slegoh ramenima.
* * *
Sutradan smo već jahali uporedo. Kobila je igrala, i naokolo i popreko, a riđan mirno klipsao noseći me na leđima. Poručnik se svim silama trudio da od mene načini vrsnog jahača, a ja sam bio zadovoljan i da samo ostanem u sedlu i pristignem na odredište. Te noći me donje meso bolelo kao da sam ceo dan trčao, a ne u sedlu sedeo.
Sedam dana sam odlazio na časove jahanja u Topčider, a strpljivi poručnik me sačekivao i upućivao u detalje veštine. Najteže je bilo ono kad prevede konje u kas, a ja treba gore-dole da tancujem jer ako promašim ritam, zadnjica strada. A to, uh, boli!
* * *
Osmog dana dođe poručnik Milić s Trivunom. Vode osedlanog vranca, u knjaza ga nema tako lepog i sjajnog.
– Evo, po obećanju, gospodine Spasiću, odabrah valjano jahaće grlo za vaše potrebe. Zdrav, jak, dobre naravi.
Kad reče ovo poslednje, sve mi se učini da me slaga. Ali, ne bi poručnik to činio. To se samo meni uobrazilo.
– Da ga oprobate, pa da izmirite četrdeset talira i nek vas lepo i u sreću nosi!
Kako priđoh da zajašim, on se uprede i izmače sapi. Trivun ga, sa druge strane, gurnu nazad. Ja opet, kad on opet vrdnu. Vinem se iz trećeg puta. Nismo šest koraka pregazili, kad vranac zaigra pod sedlom. Zbuni me, pa ne uspeh da se zadržim, kad iznenada spusti glavu nisko, i ja, kao niz tobogan, onaj vijenski, sleteh preko njegovog vrata i dočekah se dlanovima o kaldrmu. Dobro je da nosom nisam udario. Pritrča Trivun lelečući, poručnik skoči s kobile, te me pridigoše.
– Uh, dobro je – rekoh gledajući odrane dlanove, tek da utešim brižne prijatelje. – Dobro je!
* * *
Milić vranca vrati prodavcu. Probali smo još par konja, ali ja više nisam mogao da se oslobodim straha. Dan putešestvija se približavao, a problem nisam rešio!
– Pa, kako ćemo sad? – pita me poručnik.
– Ne znam? Meni je riđan nekako najsigurniji.
– On je državno dobro, gospodine. Vojno vlasništvo.
– A da ja dođem kod vašeg komandanta i uzmolim da mi ga proda? Ili da mi ga ustupi, a u zamenu uzme kakvog hoće. Platiću i preko pedeset talira, samo da mi dâ riđana.
– Razgovarajte s njim. Pokušajte. Riđan je trom ali jak. Neće biti udoban, ali će da završi posao. Ipak, grdan je onako čupav. Ako vas nije stid, vi pitajte komandanta.
Belimarković je bio razuman čovek, ali me nije žalio: platio sam četrdeset pet talira za omicu koju je tražio, a meni dopade budući verni saputnik – riđan.
* * *
Trivun natovari bisage, pritegoh kolan i kretosmo na naše prvo dugo putovanje srpskim gudurama da tamo pronađemo i obiđemo škole, đake i učitelje.
Izlazeći iz Beograda sporim hodom, setih se romana, koji sam još u Haleu pročitao, o španskom vitezu Don Kihotu i njegovom vernom Sanču Pansi. Vitez imaše kobilu Rosinantu, a veseli Sančo magarca – ili beše čupavog riđana?! To nikako nisam mogao da se prisetim.
* * *
Ne slutite ko sam?
Milovan Spasić!
Nikada čuli? Ni mukajet?
A kako biste i čuli kad hajduk ne bejah, a politici svakoj utekoh da se njome bavim što bolje mogadoh. Ne beše usud ni da pesnikujem, pripovedam, molerišem.
Nauk kojim ovladah ne beše pred očima roda, već se starah da Srpstvu za bolje dane temelje sočinim.
Milovan, rab božji, činovnik i stolonačelnik, člen Srpskog učenog društva, i jošte člen Saveta državnog, osnivatelj Društva za poljsku privredu, ureditelj „Težaka”… Neću pominjati zarad reputacije i ugleda međ Srbljem ovijeh dana da bejah u poredak doveo i biblioteku Popečiteljstva prosveštenija kao i ina čitališna ustrojenija što ih oposlih.
Kad me po trudu i ustrajnosti ne upamtiste, evo vam da se bar podsmehnete neukosti mojoj, koliko da večnu tišinu nad zaboravljenom Milovanovom seni malo zatalasate.
Makar smehom, kad nikako drugačije ne mogadoste.
Prosto vam od mene bilo!
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.