Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Душанка Субић
Краљ Бранковски
Пријатна, блага топлина греје ми лице. Шушкање тек пробуђеног лишћа и звонки цвркут птица испуњавају ми слух. Земља се пробудила, наново рођена после зимског сна. И овако, склопљених очију, сваки њен звук што до мене допре осећам као дамар који ми се телом разлеже и нестаје. Знам добро те крошње, те путељке, те увале и врхове. Свежи, полетан ваздух поздравља ме јер се сретосмо опет.
О, земљо, хоћемо ли се и ми с тобом овог лета господњег пробудити? Зимски сан што нас је опхрвао стегао је своје окове на много лета. И превише много. Ланци и катанци везаше нас, али и с њима тумарамо тражећи излаз из овог пакла на земљи препуној опасности, рата и крви. Заман[1] било војевања, заман умирања, кад ће бити време мира? Време слободе? Да будемо своји на своме. Нит данака, нит харача, нит кукњаве и нарицања. Мир… Сан ли је то само или може бити јава? Измиче нам, грешницима, измиче, а то нам је гора казна и од смрти.
Још увек те се сећам, Лазаре. Минула лета не бледе успомену на тебе и твој лик. Као да си с њиховим проласком постао већи у мојим успоменама, твоје очи ужареније, држање усправније, а ход стаменији. Сећања прожима твој глас, од кога ме утроба заболи. Давно беше… Давно беше наше друговање, наше војевање. Завет, реч, све од душе дато, крвљу потписано. А минуло је као да га никад било није. Као да никад није било оне ноћи црне као угаљ кад смо седели један до другога ћутећи и чекали зора да се јави и означи почетак. Сећаш се, седели смо тако дуго. Тмина нас је притискала теже него оклоп, теже него спознаја да је сутрашњи дан наше све. Сутра ће се одлучити да л’ рај, да л’ џехенем[2]. Стезала нас је својим невидљивим ручердама толико да је постало тешко да се дише. Упловљеног у сопствене мисли, тргнуо си ме рекавши одлучно:
– Мораш да ми даш реч, Вуче.
Подигао сам главу и за тренутак се загледао у тебе.
– Јеси ли ме чуо?
Поглед ти је био прикован негде у даљину, као да си у небеса гледао, иако се по овој тмини ништа није могло разазнати, чак ни где се небо дели од земље.
Удахнуо сам љутито и окренуо главу.
– Још нисам толико стар да не чујем и да ми треба неко за руку да ме води.
Оћутао си мало, па си наставио:
– Земља ова, Вуче, деца наша, то је оно што је важно. Сутра за нас можда неће бити, али њих ће бити. Знам да је твоје срце верно, зато ти и тражим. Закуни ми се, погоди ли ме смрт сутра, главу своју спасавај. Не падај и ти, не окрећи се и тражи спаса да задржиш главу на раменима. Народ… Мора му неко остати.
– Познајеш ме довољно добро и довољно дуго да знаш да нисам никад био птица кукавица. Шта, да се окренем и одем? Пре бих кости оставио на бојном пољу.
– Ако се од народа нашега узме свако ко може стати у његову одбрану, шта ће од њега бити?
– Лазаре, ноћ смењује дан и дан смењује ноћ. Ко може да зна шта сутра носи и теби и мени? Нека свако уради онако како мисли да је најбоље.
– Тврда главо.
За тренутак завлада чудна тишина.
– Бој се не бије само сутра, Вуче. Сутра ага, а кроз године, друга ала, па још једна после и тако редом. Та битка никада неће престати, је л’ видиш? А народ као овце расијане, без пастира, растргнуће их. Моја деца су још млада. Неискусна, неиживљена. Мора им неко остати ко ће да их чува, да им се нађе. И њима и целом народу. А ти си већ зрео човек.
– Зрео за дадиљу, колико видим – прошиштах кроз стиснуте зубе.
– Прошао си и сито и решето. Знаш добро где је лево, где је десно, али и где зло спава. Не може те нико жедног преко воде превести.
– Па си решио ти да покушаш? – добацих ти још једном.
– Ето, видиш, како ме брзо поклапаш – рекао си кроз благи осмех. – Хитар си, увек спреман, а тврдоглав као мазга. Не дај ми боже таквог непријатеља.
– Са овим морам да се сложим са тобом – рекох озбиљно.
– Разумеш ли ме сад? Каква год невоља да се збуде, ти нећеш одустати.
Погледао сам те. И даље ти је поглед био прикован тамо негде, далеко.
– Закуни ми се. Крвљу својом и именом. Ако ме смрт узме, ти јој утеци. Бог Сведржитељ сведок нам је сада и судиће обојици право. Ко је вера, а ко је невера, ко ће реч дати и одржати, а ко погазити. Закуни се, Вуче Бранковићу.
Тама је тад била најгушћа. Њене оловне руке давиле су ме свом силином. На грудима сам осећао страшан терет, огроман притисак који је претио да ме смрви. Али чим сам проговорио, свега је нестало.
– Кунем се теби, царе Лазаре, крвљу својом и именом, зарад спаса нашег рода, утећи ћу са мегдана буде ли те смрт савладала. Бог Отац нека ми суди и пролита крв твоја са земље нека ме прокуне, ако реч своју порекнем и завета се одрекнем. Проклето ми и пусто било све кроз векове и довека ако ову реч погазим.
Ухватио сам на твом лицу благи смешак и окренуо си главу према мени и погледао ме. Израз лица ти је постао мекши и спокојнији, иако ти је из очију и даље избијала туга. Само си још тихо рекао:
– Бог нам је сведок.
И тишина завлада. Није се више чуо ни бат нечијих корака, ни удаљени лавеж паса. Знали смо обоје. Препознали смо је. Гробна тишина најављује свој скори долазак.
Секао сам мачем и лево и десно кад је до мене стигао глас да те смрт покосила. У месту сам стао, као да ме невидљива сила ошинула и приковала за место, а чинило ми се да је и све око мене застало за трен. Свеопшту буку бојног поља намах нисам више чуо. Сећам се прашине која је једино наставила успорено да се креће и увија око мене. Значи, то је то? Овако нам је суђено обојици? Твој час је стигао, дани одбројани, свитак завијен. Нови пут се за тебе отвара, неки на којем не могу више да те пратим. А ја морам поћи другим путем. Реч дату теби не заборављам. Подигао сам руку и из свег грла повикао:
– За мном!
Окренуо сам коња и подбô га. Терао сам га све брже и жешће, желећи што пре да одем са овог места. Осећао сам снажан немир, неизвесност до те мере јаку као да сам се опио вина. Судбина… Сутрашњица… Опстанак… Хујало ми је у глави кроз мисли које су се ројиле. Постао сам сурово свестан да шта год одсада да буде, морамо одолети. Само сам чуо галоп свог коња и својих људи, којим смо остављали за собом све што је до тог дана било.
Огромна храстова врата се отворише и храпав стражарев глас одјекну одајом:
– Господару, гласник је стигао и чека вас.
Климнуо сам му главом, не отварајући очи и не проговоривши. Затворио је врата за собом и удаљио се. Удахнуо сам дубоко.
Године су прошле, Лазаре. Једна за другом, у патњи и крви, руку под руку, јадне, одрпане и несрећне. Вазал постадох и ја народ да спасим, али свој врат не погнух. Речи твоје од оне ноћи обистинише се, отелотворише се међу нама и живе. Многим јунацима и великашима гроб посташе мегдани. Многи се продаше и своје име и част и децу предаше у руке туђинцима и признаше их за поглаваре својој глави. Колена савијају и руке љубе онима који им претке њихове растрзаше на сваком свом крвавом кораку по нашој земљи. За столом седе с њима и рујна вина пију и наздрављају њиховој свакој новој победи. Душе своје дадоше у бесцење. Сами себи џелат бише, џелат бише и пресудише. А мене и даље у свакој бици прогони звук сабље која је, Лазаре, одсекла твоју главу, иако је никад нисам чуо.
Деца деце наше како ће разумети све ово? Године које дођу и оду, време које поједе све и свакога на свом путу, хоће ли бити милостиве према нама? Заслужује ли ико од нас милост? Да ли смо и сами милостиви били, па да имамо макар трачак наде и устрепталог очекивања да ће се и она нама у тренутку кад нам је најпотребнија указати? Бићемо ли можда подсмех и руг нараштајима који долазе? Биће ли икаквог спомена или сећања на нас? Све што учинисмо за живота, добро или лоше, да ли је довољно да остави тај неизбрисиви траг? Да ли је то икада и могуће? Да ли је то могуће и мени?
Отварам очи. Поглед са ове терасе највише ми је прирастао срцу. Видик се простире широко и далеко, докле год поглед досеже. Земља је сва у брдима и долинама, у зеленим крошњама и ливадама, прошарана понеким путем и ту и тамо белоплавичастим одсјајем водене површине на сунцу. Закровљена је ведрим небом, по ком путује понеки паперјасти облак. Знам овај видик напамет и души својој призивам га у сећање сваки пут кад ме тескоба пригрли и клонем. Његова ширина, пространост и отвореност дају ми мир. Подсећају ме овако старог и изубијаног да наде увек има. Нови живот наново се рађа. Упркос свему. Упркос свакоме. И ако мислиш да је крај, не мора да значи да је крај. Има још лепоте. Има још живота.
Осмехујем се и погледом још једном прелазим преко брда. У овим старим костима осећам да се и моја последња битка ближи. Не покушавам од себе да сакријем то осећање, већ га прихватам. Шта сам учинио док дишем, не кајем се и не жалим. Стојим тврдо иза сваке своје речи. Да ли ће ме будући нараштаји знати и спомињати, да ли ће ме пљувати и смејати ми се, нека буде шта бити мора. Једино је важно да народ опстане. Разне але овога света да га не поједу и не увуку у свој мрак. Учинио сам шта год сам могао што сам мислио да је добро за мој народ и главе усправне и образа неокаљана могу стати пред свакога. Ове битке са неманима овога света немају краја и биће их док је света и века. Њих ће сутра већ водити неко други. Бог нека га укрепи и снаге му да.
[1] заман (zaman, тур.) – време
[2] џехенем (cehennem, тур.) – пакао
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.
