Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Dušanka Subić
Kralj Brankovski
Prijatna, blaga toplina greje mi lice. Šuškanje tek probuđenog lišća i zvonki cvrkut ptica ispunjavaju mi sluh. Zemlja se probudila, nanovo rođena posle zimskog sna. I ovako, sklopljenih očiju, svaki njen zvuk što do mene dopre osećam kao damar koji mi se telom razleže i nestaje. Znam dobro te krošnje, te puteljke, te uvale i vrhove. Sveži, poletan vazduh pozdravlja me jer se sretosmo opet.
O, zemljo, hoćemo li se i mi s tobom ovog leta gospodnjeg probuditi? Zimski san što nas je ophrvao stegao je svoje okove na mnogo leta. I previše mnogo. Lanci i katanci vezaše nas, ali i s njima tumaramo tražeći izlaz iz ovog pakla na zemlji prepunoj opasnosti, rata i krvi. Zaman[1] bilo vojevanja, zaman umiranja, kad će biti vreme mira? Vreme slobode? Da budemo svoji na svome. Nit danaka, nit harača, nit kuknjave i naricanja. Mir… San li je to samo ili može biti java? Izmiče nam, grešnicima, izmiče, a to nam je gora kazna i od smrti.
Još uvek te se sećam, Lazare. Minula leta ne blede uspomenu na tebe i tvoj lik. Kao da si s njihovim prolaskom postao veći u mojim uspomenama, tvoje oči užarenije, držanje uspravnije, a hod stameniji. Sećanja prožima tvoj glas, od koga me utroba zaboli. Davno beše… Davno beše naše drugovanje, naše vojevanje. Zavet, reč, sve od duše dato, krvlju potpisano. A minulo je kao da ga nikad bilo nije. Kao da nikad nije bilo one noći crne kao ugalj kad smo sedeli jedan do drugoga ćuteći i čekali zora da se javi i označi početak. Sećaš se, sedeli smo tako dugo. Tmina nas je pritiskala teže nego oklop, teže nego spoznaja da je sutrašnji dan naše sve. Sutra će se odlučiti da l’ raj, da l’ džehenem[2]. Stezala nas je svojim nevidljivim ručerdama toliko da je postalo teško da se diše. Uplovljenog u sopstvene misli, trgnuo si me rekavši odlučno:
– Moraš da mi daš reč, Vuče.
Podigao sam glavu i za trenutak se zagledao u tebe.
– Jesi li me čuo?
Pogled ti je bio prikovan negde u daljinu, kao da si u nebesa gledao, iako se po ovoj tmini ništa nije moglo razaznati, čak ni gde se nebo deli od zemlje.
Udahnuo sam ljutito i okrenuo glavu.
– Još nisam toliko star da ne čujem i da mi treba neko za ruku da me vodi.
Oćutao si malo, pa si nastavio:
– Zemlja ova, Vuče, deca naša, to je ono što je važno. Sutra za nas možda neće biti, ali njih će biti. Znam da je tvoje srce verno, zato ti i tražim. Zakuni mi se, pogodi li me smrt sutra, glavu svoju spasavaj. Ne padaj i ti, ne okreći se i traži spasa da zadržiš glavu na ramenima. Narod… Mora mu neko ostati.
– Poznaješ me dovoljno dobro i dovoljno dugo da znaš da nisam nikad bio ptica kukavica. Šta, da se okrenem i odem? Pre bih kosti ostavio na bojnom polju.
– Ako se od naroda našega uzme svako ko može stati u njegovu odbranu, šta će od njega biti?
– Lazare, noć smenjuje dan i dan smenjuje noć. Ko može da zna šta sutra nosi i tebi i meni? Neka svako uradi onako kako misli da je najbolje.
– Tvrda glavo.
Za trenutak zavlada čudna tišina.
– Boj se ne bije samo sutra, Vuče. Sutra aga, a kroz godine, druga ala, pa još jedna posle i tako redom. Ta bitka nikada neće prestati, je l’ vidiš? A narod kao ovce rasijane, bez pastira, rastrgnuće ih. Moja deca su još mlada. Neiskusna, neiživljena. Mora im neko ostati ko će da ih čuva, da im se nađe. I njima i celom narodu. A ti si već zreo čovek.
– Zreo za dadilju, koliko vidim – prošištah kroz stisnute zube.
– Prošao si i sito i rešeto. Znaš dobro gde je levo, gde je desno, ali i gde zlo spava. Ne može te niko žednog preko vode prevesti.
– Pa si rešio ti da pokušaš? – dobacih ti još jednom.
– Eto, vidiš, kako me brzo poklapaš – rekao si kroz blagi osmeh. – Hitar si, uvek spreman, a tvrdoglav kao mazga. Ne daj mi bože takvog neprijatelja.
– Sa ovim moram da se složim sa tobom – rekoh ozbiljno.
– Razumeš li me sad? Kakva god nevolja da se zbude, ti nećeš odustati.
Pogledao sam te. I dalje ti je pogled bio prikovan tamo negde, daleko.
– Zakuni mi se. Krvlju svojom i imenom. Ako me smrt uzme, ti joj uteci. Bog Svedržitelj svedok nam je sada i sudiće obojici pravo. Ko je vera, a ko je nevera, ko će reč dati i održati, a ko pogaziti. Zakuni se, Vuče Brankoviću.
Tama je tad bila najgušća. Njene olovne ruke davile su me svom silinom. Na grudima sam osećao strašan teret, ogroman pritisak koji je pretio da me smrvi. Ali čim sam progovorio, svega je nestalo.
– Kunem se tebi, care Lazare, krvlju svojom i imenom, zarad spasa našeg roda, uteći ću sa megdana bude li te smrt savladala. Bog Otac neka mi sudi i prolita krv tvoja sa zemlje neka me prokune, ako reč svoju poreknem i zaveta se odreknem. Prokleto mi i pusto bilo sve kroz vekove i doveka ako ovu reč pogazim.
Uhvatio sam na tvom licu blagi smešak i okrenuo si glavu prema meni i pogledao me. Izraz lica ti je postao mekši i spokojniji, iako ti je iz očiju i dalje izbijala tuga. Samo si još tiho rekao:
– Bog nam je svedok.
I tišina zavlada. Nije se više čuo ni bat nečijih koraka, ni udaljeni lavež pasa. Znali smo oboje. Prepoznali smo je. Grobna tišina najavljuje svoj skori dolazak.
Sekao sam mačem i levo i desno kad je do mene stigao glas da te smrt pokosila. U mestu sam stao, kao da me nevidljiva sila ošinula i prikovala za mesto, a činilo mi se da je i sve oko mene zastalo za tren. Sveopštu buku bojnog polja namah nisam više čuo. Sećam se prašine koja je jedino nastavila usporeno da se kreće i uvija oko mene. Znači, to je to? Ovako nam je suđeno obojici? Tvoj čas je stigao, dani odbrojani, svitak zavijen. Novi put se za tebe otvara, neki na kojem ne mogu više da te pratim. A ja moram poći drugim putem. Reč datu tebi ne zaboravljam. Podigao sam ruku i iz sveg grla povikao:
– Za mnom!
Okrenuo sam konja i podbô ga. Terao sam ga sve brže i žešće, želeći što pre da odem sa ovog mesta. Osećao sam snažan nemir, neizvesnost do te mere jaku kao da sam se opio vina. Sudbina… Sutrašnjica… Opstanak… Hujalo mi je u glavi kroz misli koje su se rojile. Postao sam surovo svestan da šta god odsada da bude, moramo odoleti. Samo sam čuo galop svog konja i svojih ljudi, kojim smo ostavljali za sobom sve što je do tog dana bilo.
Ogromna hrastova vrata se otvoriše i hrapav stražarev glas odjeknu odajom:
– Gospodaru, glasnik je stigao i čeka vas.
Klimnuo sam mu glavom, ne otvarajući oči i ne progovorivši. Zatvorio je vrata za sobom i udaljio se. Udahnuo sam duboko.
Godine su prošle, Lazare. Jedna za drugom, u patnji i krvi, ruku pod ruku, jadne, odrpane i nesrećne. Vazal postadoh i ja narod da spasim, ali svoj vrat ne pognuh. Reči tvoje od one noći obistiniše se, otelotvoriše se među nama i žive. Mnogim junacima i velikašima grob postaše megdani. Mnogi se prodaše i svoje ime i čast i decu predaše u ruke tuđincima i priznaše ih za poglavare svojoj glavi. Kolena savijaju i ruke ljube onima koji im pretke njihove rastrzaše na svakom svom krvavom koraku po našoj zemlji. Za stolom sede s njima i rujna vina piju i nazdravljaju njihovoj svakoj novoj pobedi. Duše svoje dadoše u bescenje. Sami sebi dželat biše, dželat biše i presudiše. A mene i dalje u svakoj bici progoni zvuk sablje koja je, Lazare, odsekla tvoju glavu, iako je nikad nisam čuo.
Deca dece naše kako će razumeti sve ovo? Godine koje dođu i odu, vreme koje pojede sve i svakoga na svom putu, hoće li biti milostive prema nama? Zaslužuje li iko od nas milost? Da li smo i sami milostivi bili, pa da imamo makar tračak nade i ustreptalog očekivanja da će se i ona nama u trenutku kad nam je najpotrebnija ukazati? Bićemo li možda podsmeh i rug naraštajima koji dolaze? Biće li ikakvog spomena ili sećanja na nas? Sve što učinismo za života, dobro ili loše, da li je dovoljno da ostavi taj neizbrisivi trag? Da li je to ikada i moguće? Da li je to moguće i meni?
Otvaram oči. Pogled sa ove terase najviše mi je prirastao srcu. Vidik se prostire široko i daleko, dokle god pogled doseže. Zemlja je sva u brdima i dolinama, u zelenim krošnjama i livadama, prošarana ponekim putem i tu i tamo beloplavičastim odsjajem vodene površine na suncu. Zakrovljena je vedrim nebom, po kom putuje poneki paperjasti oblak. Znam ovaj vidik napamet i duši svojoj prizivam ga u sećanje svaki put kad me teskoba prigrli i klonem. Njegova širina, prostranost i otvorenost daju mi mir. Podsećaju me ovako starog i izubijanog da nade uvek ima. Novi život nanovo se rađa. Uprkos svemu. Uprkos svakome. I ako misliš da je kraj, ne mora da znači da je kraj. Ima još lepote. Ima još života.
Osmehujem se i pogledom još jednom prelazim preko brda. U ovim starim kostima osećam da se i moja poslednja bitka bliži. Ne pokušavam od sebe da sakrijem to osećanje, već ga prihvatam. Šta sam učinio dok dišem, ne kajem se i ne žalim. Stojim tvrdo iza svake svoje reči. Da li će me budući naraštaji znati i spominjati, da li će me pljuvati i smejati mi se, neka bude šta biti mora. Jedino je važno da narod opstane. Razne ale ovoga sveta da ga ne pojedu i ne uvuku u svoj mrak. Učinio sam šta god sam mogao što sam mislio da je dobro za moj narod i glave uspravne i obraza neokaljana mogu stati pred svakoga. Ove bitke sa nemanima ovoga sveta nemaju kraja i biće ih dok je sveta i veka. Njih će sutra već voditi neko drugi. Bog neka ga ukrepi i snage mu da.
[1] zaman (zaman, tur.) – vreme
[2] džehenem (cehennem, tur.) – pakao
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.