Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
– Tривуне! О, Тришо – викнух са доксата.
Одазва се топот опанака по калдрми, па тек за њим стиже и задихани глас:
– Изволте господару! Заповедајте!
– Дела oвамо – призвах Тривуна. – Седи! – направих му место на басамаку.
Триша отре руке о ногавице и седе, измичући леђима огради степеништа. Начуљио уши и загледа ме право у уста да коју реч, аман, не пропусти.
– Разумеш ли се у коње? – Триша жудно дочека моје питање, пошто прво мераклијски олизах папир, те половче натакох на цигарлук и укресах.
– Па, онако. Помало. Снађем се за нужду…
– Умеш да јашеш?
– Их, господар Миловане, нисам давно. Ал’ умео сам. Некад…
– Ја јок!
– Па добро. Што бисте све морали и знати? Доста је памети и науке коју примисте, а да је у других нема. Јахање је за татаре да пошту носе, а не за учену господу.
– Тришо, мука снашла. Нема вајде што изучих од абаџијског калфе до високих школа белосветских… Сад би ми ваљало да умем јахати!
– Што то, господару?
– Посла ради, Тривуне.
– Па, ви сте државни чиновник, шта ће вама да се у седлу клатите?
– Ево ме опет шаљу да испитам стање по школама. Лани са селским коњима и превозом издангубих три месеца чекајући кметове да ме откулуче. Једни неће, друге није брига, а трећи немају које треба опреме. Мука жива, мој Тришо!
– Јес’, вала! Истина.
– Искао сам и власти дадоше 50 талира да купим коња, те да на миру могу путовати кад већ морам на храни и конаку бити где кметови одреде.
– Е, лепо, баш лепо што дадоше толике талире!
– Сад остаје да узјашем и кренем у инспекцију по Србији.
– Лепо, лепо. А то не може колима? Двоколицом? Лакше би било…
– Не може! Да само видиш све оне дубодолине у којима Србљи школе отворише, вазда мимо друмова, а гдегод нема ни стазе козје.
– Па добро, што се мора, нема друге!
– Мој, Тривуне, да сам знао шта ће ме сачекати, пребринуо бих то одавно. Мишљах, доста један докторат у Берлину. Кад оно, сад треба још један…
– Није то исто. Књиге може да изучи само млого писмен човек, а коња вазда, да простите, свака бараба узјахује. Него, знам како ћемо! – обрадова се Тривун. – Идем да доведем господина поручника, што се скоро из Вијене вратио. Сигурно сад с војском егзерцир чини. Наћи ћу га ласно. Тај мора знати школовано да јаше, па може и вас одмах обучити.
Скочи Тривун, натеже чакшире и притегну учкур, па се даде, што може, табанати ка капији, сокаку и пољу на ком војска наша сваког дана егзерцир чини.
* * *
Предвече, закуца звекир одсечно вођен официрском руком.
– Чест ми је од сваке ’асне вам бити, уважени господине Спасићу.
– Хвала што дођосте, поручниче Милићу. Платићу поштено ваш труд и поученије.
– Не долази у обзир! О томе нећемо. Поучити првог српског доктора философије, и то са уважених берлинских високих школа, простој вештини јахања, чест ми је и привилегованије.
Објасних младом човеку каква је сврха мог интересовања за коње и путовање у седлу. Он се сложи у свему и обећа да ће ми пронаћи ваљано грло које може послужити намени. Договорисмо да се у суботу ујутру нађемо на Топчидеру, где ћу и примити прву лекцију.
– Знате, господине Спасићу, као и код људи, велике су разлике међу коњима. Има радних и парадних, окретних и истрајних, има и добричина и баксуза, исто као у народу крштеном. Вама треба осредње грло, здрав и јак коњ, да не буде много тежак и широких плећа, а опет, да му душа не буде у носу кад крене узбрдо. Не брините се ви ништа.
* * *
У суботу, сабајле, више сам страха имао него кад, пре две године у Берлину, кретох пред комисију уважених мудрих глава да браним дисертацију „De vectigalibus publicus” (Јавни приходи).
Доручковах лепо, по навици, јер ме године студентског поста по белом свету научише да је најважније ујутру ваљано јести – ако имаш шта.
Опремих се чизмама, рукавицама и шеширом, а весели Тривун пронађе и доведе нека кола која ће ме возити на Топчидер.
* * *
Поручник је већ био на договореном месту. Недалеко су пасла два оседлана коња: прелепа кобила, као извајана од белог мермера, и омањи риђан, некако здепаст, а смешно чупав преко сваке мере.
– Господине Спасићу, командант ми дозволи да ради ваше обуке позајмим товарног коња. Миран је и стрпљив. Наравно, касније ћемо пронаћи одговарајућег како би ваше путовање протекло удобно.
Приђосмо коњима и поче лекција. Прво ме теоретски подучавао да се коњ не води уздама, већ листовима, бутинама и задњицом, да никада не прилазим из угла где не може да ме види, да не правим нагле покрете, не лармам… Показивао је делове опреме објашњавајући како се зову и чему служе.
Поручник приведе риђана обореном деблу, те ме позва:
– Увек ће лакше бити ако је у близини какав бињекташ да са њега узјашете.
Зајахивао сам и сјахивао наизменце и приљежно вежбао. Горе! Доле! Горе! Доле!
– Пазите, немојте се заборављати. У узенгије ногу никад не стављајте дубоко! Само врх чизме. Кад се догоди да паднете, не сме нога да остане у узенгији! Тако ћете погинути. Тад ће вас коњ убити!
Нема „ако” него „кад” паднем? Значи, то је извесно? Да ме коњ убије? Хух!
Сјахах и седох на онај трупац. Милић поче да припрема дуван.
– Јесте ли се уморили – упита брижно.
– Нисам, поручниче Милићу, него кад поменусте пад и погибију, замислих се је ли све ово ваљана идеја. Да ја лепо вратим талире попечитељству и као и прошли пут кренем од кмета до кмета? Бар ћу живу главу сачувати.
Поручник ме погледа, па се засмеја:
– Опростите, уважени господине Спасићу, али ви који сте толиким искушењима одолели, такве успехе остварили, храбро се укоштац хватали с највећим тајнама философије, сада се плашите обичног пада и коња?
– Обичног? Не рекосте ли да ме може убити?
– Ма ја то да вас упозорим да не гурате стопало дубоко у узенгију – па мало поћута. – Додуше, има једна истина: ко се плаши да падне с коња не треба ни да узјахује. Зацело је тако. Ипак, ви сте јоште млад човек, витак и виталан. И ако паднете, ништа се страшно неће догодити. Устаћете, ухватити коња и опет појахати…
Слегох раменима.
* * *
Сутрадан смо већ јахали упоредо. Кобила је играла, и наоколо и попреко, а риђан мирно клипсао носећи ме на леђима. Поручник се свим силама трудио да од мене начини врсног јахача, а ја сам био задовољан и да само останем у седлу и пристигнем на одредиште. Те ноћи ме доње месо болело као да сам цео дан трчао, а не у седлу седео.
Седам дана сам одлазио на часове јахања у Топчидер, а стрпљиви поручник ме сачекивао и упућивао у детаље вештине. Најтеже је било оно кад преведе коње у кас, а ја треба горе-доле да танцујем јер ако промашим ритам, задњица страда. А то, ух, боли!
* * *
Осмог дана дође поручник Милић с Тривуном. Воде оседланог вранца, у књаза га нема тако лепог и сјајног.
– Ево, по обећању, господине Спасићу, одабрах ваљано јахаће грло за ваше потребе. Здрав, јак, добре нарави.
Кад рече ово последње, све ми се учини да ме слага. Али, не би поручник то чинио. То се само мени уобразило.
– Да га опробате, па да измирите четрдесет талира и нек вас лепо и у срећу носи!
Како приђох да зајашим, он се упреде и измаче сапи. Тривун га, са друге стране, гурну назад. Ја опет, кад он опет врдну. Винем се из трећег пута. Нисмо шест корака прегазили, кад вранац заигра под седлом. Збуни ме, па не успех да се задржим, кад изненада спусти главу ниско, и ја, као низ тобоган, онај вијенски, слетех преко његовог врата и дочеках се длановима о калдрму. Добро је да носом нисам ударио. Притрча Тривун лелечући, поручник скочи с кобиле, те ме придигоше.
– Ух, добро је – рекох гледајући одране дланове, тек да утешим брижне пријатеље. – Добро је!
* * *
Милић вранца врати продавцу. Пробали смо још пар коња, али ја више нисам могао да се ослободим страха. Дан путешествија се приближавао, а проблем нисам решио!
– Па, како ћемо сад? – пита ме поручник.
– Не знам? Мени је риђан некако најсигурнији.
– Он је државно добро, господине. Војно власништво.
– А да ја дођем код вашег команданта и узмолим да ми га прода? Или да ми га уступи, а у замену узме каквог хоће. Платићу и преко педесет талира, само да ми дâ риђана.
– Разговарајте с њим. Покушајте. Риђан је тром али јак. Неће бити удобан, али ће да заврши посао. Ипак, грдан је онако чупав. Ако вас није стид, ви питајте команданта.
Белимарковић је био разуман човек, али ме није жалио: платио сам четрдесет пет талира за омицу коју је тражио, а мени допаде будући верни сапутник – риђан.
* * *
Тривун натовари бисаге, притегох колан и кретосмо на наше прво дуго путовање српским гудурама да тамо пронађемо и обиђемо школе, ђаке и учитеље.
Излазећи из Београда спорим ходом, сетих се романа, који сам још у Халеу прочитао, о шпанском витезу Дон Кихоту и његовом верном Санчу Панси. Витез имаше кобилу Росинанту, а весели Санчо магарца – или беше чупавог риђана?! То никако нисам могао да се присетим.
* * *
Не слутите ко сам?
Милован Спасић!
Никада чули? Ни мукајет?
А како бисте и чули кад хајдук не бејах, а политици свакој утекох да се њоме бавим што боље могадох. Не беше усуд ни да песникујем, приповедам, молеришем.
Наук којим овладах не беше пред очима рода, већ се старах да Српству за боље дане темеље сочиним.
Милован, раб божји, чиновник и столоначелник, член Српског ученог друштва, и јоште член Савета државног, осниватељ Друштва за пољску привреду, уредитељ „Тежака”… Нећу помињати зарад репутације и угледа међ Србљем овијех дана да бејах у поредак довео и библиотеку Попечитељства просвештенија као и ина читалишна устројенија што их опослих.
Кад ме по труду и устрајности не упамтисте, ево вам да се бар подсмехнете неукости мојој, колико да вечну тишину над заборављеном Миловановом сени мало заталасате.
Макар смехом, кад никако другачије не могадосте.
Просто вам од мене било!
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.