Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Mihajlo Vitezović
MAJERLING
ili pet smrti Rudolfa i Marije
Beč, 28. 1. 1889.
Policijski oberinspektor Šmit kolutao je očima praveći se da uzima izjavu Marije „Mici” Kasper. Bila je poznata Bečlijama kao Kućepaziteljka, po vili koju je dobila na poklon od svog ljubavnika, prestolonaslednika Rudolfa, sina cara Jozefa.
Zabrinuta je za prinčevo duševno stanje. U poslednje vreme nije sav svoj, tvrdila je, bunca kako mu rade o glavi, i uporno predlaže da zajedno izvrše samoubistvo.
Šmit ju posla kući, upozorivši je da ne traći policijsko vreme.
Zar da princ, u stilu mladog Vertera, razmišlja o takvim besmislicama? Od svih apsurdnih prijava tog dana (šest zavera protiv države, jedna o vukodlaku koji hara šumama, i jedna o čoveku s crnom rukom koji se pojavljuje niotkuda), ova beše najgluplja.
Uostalom, ima li bezbednijeg mesta za princa od dvorca Majerling?
- ZVANIČNA VERZIJA
Šenbrun, 16. 1. 1889.
Teške reči i teška vrata su odzvanjala tog dana u palati od svađe cara Jozefa i sina Rudolfa.
Dvorjani nisu ni morali da prisluškuju. Princ je zahtevao od oca da mu od pape Lava izdejstvuje poništenje braka sa princezom Stefani. Brak je nesrećan, vikao je, i želeo je da oženi onu u koju je zaljubljen. Baronesu Mariju Večeru, iako joj je samo sedamnaest godina.
– To nije ljubav – reče car i time završi razgovor.
Majerling, 29. 1. 1889.
Lovački dvor Majerling bio je, kao i mnogo puta dotad, domaćin čuvenih opuštenih zabava princa Rudolfa, sa neformalnim kodom oblačenja, pušenjem i kartama.
Ali niko od zvanica nije znao da, iako je jedna Marija odbila Rudolfov pakt o samoubistvu, druga Marija je prihvatila.
Baronesi Večeri princ je bio prvi muškarac, njemu je dala svoju nevinost, i bila je spremna da mu da svoj život.
Oboje idemo spokojno u nesigurnu onostranost, napisaće u oproštajnom pismu.
On je mrzeo oca, a ona svoju majku. Savršen tinejdžerski par iz lošeg romana.
Narednog jutra Lošek, prinčev posilni, na silu će otvoriti vrata njihove sobe, samo da bi pronašao dva beživotna tela.
S vremenom, mnoge verzije događaja su kružile, ali niko nije znao šta se zaista desilo te noći u Majerlingu.
Sem čoveka s crnom rukavicom, naravno.
- POSAO IZNUTRA
Sarajevo, 28. 6. 1914.
Nije trebalo da budem ovde – poslednja je misao koja prolete kroz glavu nadvojvodi Francu Ferdinandu dok je zurio u mladića s pištoljem.
I to je bila istina. Pre njega u redu nasleđivanja prestola bio je otac Karl Ludvig, koga je sustigla tuberkuloza, a pre njega brat od strica Rudolf, koga je sustigao metak.
Da nije bilo Majerlinga, nikad ne bi… – ali kasno.
Hitac momka po imenu Gavrilo već je probio zvučni zid.
Majerling, 29. 1. 1889.
Osamsto kilometara dalje, i dvadeset pet godina ranije, drugi momak nazvan po arhanđelu, Mihael, spremao se da ustreli drugog prestolonaslednika.
– Što je promenjen plan? – prošišta njegov saučesnik, puneći oružje u grmlju. – Dogovor je bio da bude nesreća u lovu?
To je bilo tačno, ali je sinoć stigao aber: Večeras. U kući. Oboje.
– Takav nam posao – slegnu ramenima Mihael, proveravajući revolver.
A u poslu, pitaš ko, gde, kad i kako, a zašto, to se preskače. Ali znali su.
Rudolfova frankofilija, slobodoljublje i antigermanizam zasvrbeli su onog ko se najviše češao, kancelara nemačkog rajha Ota fon Bizmarka.
Bio je velika smetnja njegovom planu za veliko nemačko ujedinjenje, a afera sa Marijom prevršila je svaku meru. Morao je da nestane.
Svetla na kući su se ugasila. Dve prilike iz grmlja stopile su se sa senkama dok su prilazili prinčevom prozoru.
– Ja ću njega, ti nju – odlučio je Mihail.
Te hice, za razliku od onih u Sarajevu, niko neće čuti.
- FRANCUSKA VEZA
Avr, 2. 3. 1899.
Nepropraćeno je protekla vest o pronalasku tela čoveka na obali. Bez odeće, bez dokumenta, lični opis neprepoznatljiv, otisci prstiju na jagodicama išmirglani. Nepostojeća osoba.
Majerling, 29. 1. 1889.
Tačno deset godina ranije čovek bez lica mogao je biti viđen kao gost princa Rudolfa, pod lažnim imenom, sa špricem i smrtonosnom dozom strihnina u kaputu.
Rudolf je bio idealista, i liberalne ideje su ga povezale sa Žoržom Klemansoom, budućim predsednikom Francuske. Žorž je u Rudolfu video nadu za reformu zastarele crno-žute monarhije. Kada je dovoljno stekao njegovo poverenje, otkrio mu je plan francuske tajne službe: državni udar protiv onemoćalog cara Jozefa i krunisanje Rudolfa. Međutim, princ je odbio, zgrožen. Pretio je da će razotkriti zaveru ocu kada dođe u Majerling.
Ovaj skandal značio bi rat. Klemanso nije imao izbora.
Čovek bez lica je sačekao noć pre nego što se zaputio ka prinčevoj sobi. Niko ga nije video, osim možda onog čudnog čoveka sa crnom rukavicom, što puši u bašti.
Obio je bravu i ušao.
– Rudi, ljubavi, jesi to ti? – upita pospani ženski glas iz kreveta.
Baronesa Večera?! Ovo nije bio deo plana. Soba je trebalo da bude prazna.
Kao profesionalac, reagovao je brzo, ubrizgavši joj otrov pre nego što je mogla da pisne. Sat kasnije, ista sudbina je snašla princa kad se vratio.
Lažna oproštajna pisma su finalni detalj. Dok tela budu pronađena, čovek bez lica biće u Švajcarskoj.
- ODBEGLI LJUBAVNICI
Pariz, 2. 5. 1940.
Projekcija je već počela kad je stariji bračni par ušao u bioskop Le Šamps. Na platnu film Maksa Ofulsa o padu monarhije, Od Majerlinga do Sarajeva.
Par je bez problema pronašao mesto; sala beše poluprazna. Francuska je već devet meseci u ratu sa Hitlerom, i nikom se nije gledao film Nemca o drugim Nemcima.
Ali paru se gledao. Scenario je bio veoma romantizovan, naravno, ali muškarac nije mogao a da se ne upita šta bi bilo kada bi ekranizovali drugačiji sled događaja u Majerlingu. Film u kom princeza Stefani unajmi ubicu da likvidira zaljubljeni par; čovek sa crnom rukavicom se umeša, oni saznaju sve, a dva leša-dvojnika iz mrtvačnice zauzimaju njihovo mesto; ljubavnici beže na Krf, a kasnije i u Pariz, možda. Kakav bi to film bio?
Na platnu su se filmski Rudolf i Marija poljubili. Muškarac šapnu ženi:
– Ne liče mnogo na nas, zar ne?
– Ljubomoran si što me glumi bolja glumica, Rudi.
- CRNA RUKA
Majerling, 29. 1. 1889.
– Opet sam sanjala ono, Rudi. Stradamo svaki put na drugačiji način, ali uvek ovde, u Majerlingu – reče Marija, odsutnog pogleda.
Rudolf se ćutke pravio da pije kafu.
– Bojiš se da ću da odustanem od našeg plana? – okrenula se.
– Nikako, ljubavi. Samo mislim da snu ne treba davati značaja.
Lagao je, naravno. Sanjao je isto, već noćima.
Tišinu prekide kucanje na vratima. Bio je to Lošek, prinčev posilni.
– Oprostite što Vas uznemiravam, visosti… Ovde je jedan gospodin, oficir. Insistira da Vas vidi. Pitanje života i smrti, kaže.
Rudolf uze posetnicu iz Lošekove ruke: Vuk Leko, pešadijski major.
– Ne znam ga. Neki Bugarin?
– Srpska kraljevska vojska, visosti. Mlad, suvonjav… Nosi crnu rukavicu na desnoj ruci.
– Rukavica? Uvedi ga. I niko da nas ne uznemirava.
Marija sačeka da Lošek ode.
– Čovek sa rukavicom, Rudi! Viđala sam ga u snu!
– Znam. I ja sam.
Major Leko je umarširao kao furija.
– Majore, čemu mogu da dugujem…
– Oprostićete, preskočićemo etikeciju, visosti. Nemamo vremena. Cenjena baronesa Večera ne mora da se skriva, znam da je ovde. Ono što imam da Vam kažem tiče se vas oboje.
Princ stade, zatečen, ali dade joj znak da im se pridruži.
– Znam za vaš plan večeras. Morate ga sprovesti.
– Ali kako znate…?
– Imate noćne more, je l’ tako? O smrti? To nisu snovi. To su potencijalne budućnosti. Svetovi u kojima su se stvari odigrale drugačije. Ja sam iz jednog od njih.
– Šta?! – Rudolf prasnu u smeh.
– Zvuči suludo, ali znate da je istina. Viđate me u snovima, a u njima vodimo isti razgovor. U mom svetu ljudi su otkrili da mogu ne samo da putuju kroz prostor već i kroz vreme. Neki su, iz najboljih namera, iskoristili to da skrenu tok istorije. Konkretno, atentat na Vašeg brata od strica, Franca Ferdinanda, koji se ovde još nije zbio, za koji veruju da je okidač za rat koji je odneo nebrojeno života.
Ali Bog nije namenio čoveku da menja istoriju. Pogrešili su. Nije to bio okidač, već ovo veče u Majerlingu, kako smo otkrili. Prekasno. Njihova greška je fatalna. Izazvali su vremensku anomaliju. „Vreme je božji način da se stvari ne dešavaju sve u isto vreme”, reče Blez Paskal, a to je upravo nas snašlo. Duše koje nisu rođene umiru u ropcu, živi ljudi ne mogu da pobegnu iz tela koja ne umiru, deca i starci su isprepletani, a samo tkivo vremena se cepa.
– Zvuči kao Strašni sud.
– I gore. To nije samo moj svet. Ako pogledate kroz prozor, videćete da zvezde nestaju. Svi svetovi se urušavaju. Pomrčina će nas uskoro progutati. Kosmos kakav poznajemo uskoro neće postojati.
– Kakve garancije imamo da govorite istinu?! – upita Marija.
Leko ustade bez reči. Skinu rukavicu i zasuče rukav, otkrivajući crnu, smežuranu ruku starca. Ona vrisnu, princ ustuknu.
– Imam trideset godina, ali pola mog tela ima sto. Posledica vremenske anomalije.
– Blagi Bože.
– Ja sam srećnik. Drugi su mnogo gore prošli.
– Gospode – reče Rudolf – ima li ikakve nade?
– Ja sam deo Crne ruke pukovnika Apisa… Lutam kroz svetove da pronađem onaj koji je epicentar anomalije. Ovaj svet. Poslat sam sa zadatkom da osiguram da se stvari odigraju onako kako treba. To je jedini način. Vi morate umreti večeras, od svoje ruke…
Leko izvadi metke i pištolj na sto.
– Ne mogu da Vas prisilim na bilo šta. Odluka mora biti Vaša. Svet je u Vašim rukama.
On se izvini i napusti ih. Marija sede pored Rudolfa i uhvati ga za ruku.
Napolju Leko izvadi tabakeru. Poslednja cigara. Odlično.
Otpuhnu dim, gledajući kako nebeska tela nestaju jedno po jedno.
Niko nikada neće znati šta je uradio, ni šta se desilo ovde, u Majerlingu. Iščeznuće kao čovek bez lica, ubice iz grmlja, dvojnici bez imena. Ali to nije ni važno.
Žar cigare se ugasi sa poslednjom zvezdom na nebu.
Iza njega odjeknuše pucnji.
Spokojno u nesigurnu onostranost.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.
