Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Михајло Витезовић
МАЈЕРЛИНГ
или пет смрти Рудолфа и Марије
Беч, 28. 1. 1889.
Полицијски оберинспектор Шмит колутао је очима правећи се да узима изјаву Марије „Мици” Каспер. Била је позната Бечлијама као Кућепазитељка, по вили коју је добила на поклон од свог љубавника, престолонаследника Рудолфа, сина цара Јозефа.
Забринута је за принчево душевно стање. У последње време није сав свој, тврдила је, бунца како му раде о глави, и упорно предлаже да заједно изврше самоубиство.
Шмит ју посла кући, упозоривши је да не траћи полицијско време.
Зар да принц, у стилу младог Вертера, размишља о таквим бесмислицама? Од свих апсурдних пријава тог дана (шест завера против државе, једна о вукодлаку који хара шумама, и једна о човеку с црном руком који се појављује ниоткуда), ова беше најглупља.
Уосталом, има ли безбеднијег места за принца од дворца Мајерлинг?
- ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА
Шенбрун, 16. 1. 1889.
Тешке речи и тешка врата су одзвањала тог дана у палати од свађе цара Јозефа и сина Рудолфа.
Дворјани нису ни морали да прислушкују. Принц је захтевао од оца да му од папе Лава издејствује поништење брака са принцезом Стефани. Брак је несрећан, викао је, и желео је да ожени ону у коју је заљубљен. Баронесу Марију Вечеру, иако јој је само седамнаест година.
– То није љубав – рече цар и тиме заврши разговор.
Мајерлинг, 29. 1. 1889.
Ловачки двор Мајерлинг био је, као и много пута дотад, домаћин чувених опуштених забава принца Рудолфа, са неформалним кодом облачења, пушењем и картама.
Али нико од званица није знао да, иако је једна Марија одбила Рудолфов пакт о самоубиству, друга Марија је прихватила.
Баронеси Вечери принц је био први мушкарац, њему је дала своју невиност, и била је спремна да му да свој живот.
Обоје идемо спокојно у несигурну оностраност, написаће у опроштајном писму.
Он је мрзео оца, а она своју мајку. Савршен тинејџерски пар из лошег романа.
Наредног јутра Лошек, принчев посилни, на силу ће отворити врата њихове собе, само да би пронашао два беживотна тела.
С временом, многе верзије догађаја су кружиле, али нико није знао шта се заиста десило те ноћи у Мајерлингу.
Сем човека с црном рукавицом, наравно.
- ПОСАО ИЗНУТРА
Сарајево, 28. 6. 1914.
Није требало да будем овде – последња је мисао која пролете кроз главу надвојводи Францу Фердинанду док је зурио у младића с пиштољем.
И то је била истина. Пре њега у реду наслеђивања престола био је отац Карл Лудвиг, кога је сустигла туберкулоза, а пре њега брат од стрица Рудолф, кога је сустигао метак.
Да није било Мајерлинга, никад не би… – али касно.
Хитац момка по имену Гаврило већ је пробио звучни зид.
Мајерлинг, 29. 1. 1889.
Осамсто километара даље, и двадесет пет година раније, други момак назван по арханђелу, Михаел, спремао се да устрели другог престолонаследника.
– Што је промењен план? – прошишта његов саучесник, пунећи оружје у грмљу. – Договор је био да буде несрећа у лову?
То је било тачно, али је синоћ стигао абер: Вечерас. У кући. Обоје.
– Такав нам посао – слегну раменима Михаел, проверавајући револвер.
А у послу, питаш ко, где, кад и како, а зашто, то се прескаче. Али знали су.
Рудолфова франкофилија, слободољубље и антигерманизам засврбели су оног ко се највише чешао, канцелара немачког рајха Ота фон Бизмарка.
Био је велика сметња његовом плану за велико немачко уједињење, а афера са Маријом превршила је сваку меру. Морао је да нестане.
Светла на кући су се угасила. Две прилике из грмља стопиле су се са сенкама док су прилазили принчевом прозору.
– Ја ћу њега, ти њу – одлучио је Михаил.
Те хице, за разлику од оних у Сарајеву, нико неће чути.
- ФРАНЦУСКА ВЕЗА
Авр, 2. 3. 1899.
Непропраћено је протекла вест о проналаску тела човека на обали. Без одеће, без документа, лични опис непрепознатљив, отисци прстију на јагодицама ишмирглани. Непостојећа особа.
Мајерлинг, 29. 1. 1889.
Тачно десет година раније човек без лица могао је бити виђен као гост принца Рудолфа, под лажним именом, са шприцем и смртоносном дозом стрихнина у капуту.
Рудолф је био идеалиста, и либералне идеје су га повезале са Жоржом Клемансоом, будућим председником Француске. Жорж је у Рудолфу видео наду за реформу застареле црно-жуте монархије. Када је довољно стекао његово поверење, открио му је план француске тајне службе: државни удар против онемоћалог цара Јозефа и крунисање Рудолфа. Међутим, принц је одбио, згрожен. Претио је да ће разоткрити заверу оцу када дође у Мајерлинг.
Овај скандал значио би рат. Клемансо није имао избора.
Човек без лица је сачекао ноћ пре него што се запутио ка принчевој соби. Нико га није видео, осим можда оног чудног човека са црном рукавицом, што пуши у башти.
Обио је браву и ушао.
– Руди, љубави, јеси то ти? – упита поспани женски глас из кревета.
Баронеса Вечера?! Ово није био део плана. Соба је требало да буде празна.
Као професионалац, реаговао је брзо, убризгавши јој отров пре него што је могла да писне. Сат касније, иста судбина је снашла принца кад се вратио.
Лажна опроштајна писма су финални детаљ. Док тела буду пронађена, човек без лица биће у Швајцарској.
- ОДБЕГЛИ ЉУБАВНИЦИ
Париз, 2. 5. 1940.
Пројекција је већ почела кад је старији брачни пар ушао у биоскоп Ле Шампс. На платну филм Макса Офулса о паду монархије, Од Мајерлинга до Сарајева.
Пар је без проблема пронашао место; сала беше полупразна. Француска је већ девет месеци у рату са Хитлером, и ником се није гледао филм Немца о другим Немцима.
Али пару се гледао. Сценарио је био веома романтизован, наравно, али мушкарац није могао а да се не упита шта би било када би екранизовали другачији след догађаја у Мајерлингу. Филм у ком принцеза Стефани унајми убицу да ликвидира заљубљени пар; човек са црном рукавицом се умеша, они сазнају све, а два леша-двојника из мртвачнице заузимају њихово место; љубавници беже на Крф, а касније и у Париз, можда. Какав би то филм био?
На платну су се филмски Рудолф и Марија пољубили. Мушкарац шапну жени:
– Не личе много на нас, зар не?
– Љубоморан си што ме глуми боља глумица, Руди.
- ЦРНА РУКА
Мајерлинг, 29. 1. 1889.
– Опет сам сањала оно, Руди. Страдамо сваки пут на другачији начин, али увек овде, у Мајерлингу – рече Марија, одсутног погледа.
Рудолф се ћутке правио да пије кафу.
– Бојиш се да ћу да одустанем од нашег плана? – окренула се.
– Никако, љубави. Само мислим да сну не треба давати значаја.
Лагао је, наравно. Сањао је исто, већ ноћима.
Тишину прекиде куцање на вратима. Био је то Лошек, принчев посилни.
– Опростите што Вас узнемиравам, висости… Овде је један господин, официр. Инсистира да Вас види. Питање живота и смрти, каже.
Рудолф узе посетницу из Лошекове руке: Вук Леко, пешадијски мајор.
– Не знам га. Неки Бугарин?
– Српска краљевска војска, висости. Млад, сувоњав… Носи црну рукавицу на десној руци.
– Рукавица? Уведи га. И нико да нас не узнемирава.
Марија сачека да Лошек оде.
– Човек са рукавицом, Руди! Виђала сам га у сну!
– Знам. И ја сам.
Мајор Леко је умарширао као фурија.
– Мајоре, чему могу да дугујем…
– Опростићете, прескочићемо етикецију, висости. Немамо времена. Цењена баронеса Вечера не мора да се скрива, знам да је овде. Оно што имам да Вам кажем тиче се вас обоје.
Принц стаде, затечен, али даде јој знак да им се придружи.
– Знам за ваш план вечерас. Морате га спровести.
– Али како знате…?
– Имате ноћне море, је л’ тако? О смрти? То нису снови. То су потенцијалне будућности. Светови у којима су се ствари одиграле другачије. Ја сам из једног од њих.
– Шта?! – Рудолф прасну у смех.
– Звучи сулудо, али знате да је истина. Виђате ме у сновима, а у њима водимо исти разговор. У мом свету људи су открили да могу не само да путују кроз простор већ и кроз време. Неки су, из најбољих намера, искористили то да скрену ток историје. Конкретно, атентат на Вашег брата од стрица, Франца Фердинанда, који се овде још није збио, за који верују да је окидач за рат који је однео небројено живота.
Али Бог није наменио човеку да мења историју. Погрешили су. Није то био окидач, већ ово вече у Мајерлингу, како смо открили. Прекасно. Њихова грешка је фатална. Изазвали су временску аномалију. „Време је божји начин да се ствари не дешавају све у исто време”, рече Блез Паскал, а то је управо нас снашло. Душе које нису рођене умиру у ропцу, живи људи не могу да побегну из тела која не умиру, деца и старци су испреплетани, а само ткиво времена се цепа.
– Звучи као Страшни суд.
– И горе. То није само мој свет. Ако погледате кроз прозор, видећете да звезде нестају. Сви светови се урушавају. Помрчина ће нас ускоро прогутати. Космос какав познајемо ускоро неће постојати.
– Какве гаранције имамо да говорите истину?! – упита Марија.
Леко устаде без речи. Скину рукавицу и засуче рукав, откривајући црну, смежурану руку старца. Она врисну, принц устукну.
– Имам тридесет година, али пола мог тела има сто. Последица временске аномалије.
– Благи Боже.
– Ја сам срећник. Други су много горе прошли.
– Господе – рече Рудолф – има ли икакве наде?
– Ја сам део Црне руке пуковника Аписа… Лутам кроз светове да пронађем онај који је епицентар аномалије. Овај свет. Послат сам са задатком да осигурам да се ствари одиграју онако како треба. То је једини начин. Ви морате умрети вечерас, од своје руке…
Леко извади метке и пиштољ на сто.
– Не могу да Вас присилим на било шта. Одлука мора бити Ваша. Свет је у Вашим рукама.
Он се извини и напусти их. Марија седе поред Рудолфа и ухвати га за руку.
Напољу Леко извади табакеру. Последња цигара. Одлично.
Отпухну дим, гледајући како небеска тела нестају једно по једно.
Нико никада неће знати шта је урадио, ни шта се десило овде, у Мајерлингу. Ишчезнуће као човек без лица, убице из грмља, двојници без имена. Али то није ни важно.
Жар цигаре се угаси са последњом звездом на небу.
Иза њега одјекнуше пуцњи.
Спокојно у несигурну оностраност.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.