„Мој Милене, кад у Русију пођеш”, Миодраг Којадиновић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

(Драмски, али не посебно драматични дијалог с краја деветнаестог века, у дијалекту, и кратка скаска о повести, данашња)

– Ја ћу, бачо, у Русију. Проверио сам све. Они ми налазу посô, тамо не смешта’у у неке радничке калоније, све ’безбеђено. Кошта 28 динара пут, ал’ то пос’е, кад се снађем там’, и то у шес’ наврата да им платим, сваки’ три месеца по пет динара и задњи пут сам’ три.

– Двајес’ осам динара! Сам’ за пут? И то по земље, не по оне, како се зваде, жељезнице? Ти си, Милене, побрљавô. Треба да се жениш, а ако нећеш ти, брат ће ти се жени, треба девер да будеш. Как’а Русија, как’и бакрачи? Оца и матер да оставиш тек тако. И шта ћеш там’? Шта има у те Русије шта нема куд нас?

– Али, бачо! Ново је време. Гле, постали смо краљевина. Много не више уважав’у сви, зато ни и нуде овак’у прилику. А за теб’ ће брине ако треба прво наш Станојло. Фала богу, јак је с имањем, поштује те најбоље, нас све гледа као да смо му рођени, а не од друге мајке, па и маму поштује, увек је лепо поздрави и пољуби је у руку. Није мама крива што је њему матер умрла. А за теб’ и маму заједно гле ови двојица што остају, ја сам све с њи’ договорô. А кад се там’ заимам, ја ћу шаљем паре за њин труд, мој део. Па и наша Милева ће помогне. Није далеко, Роготина на шес’ сати пешке, с коњски коли два и по сата увр’ главе. Па ел’ си и ти ишô у Аустрију да продаваш свиње, по четири месеца, ел’ ниси? И шта ти фалило?

– Ма нема за то ни да чујем, Милене! Деветнаес’ година ти је. Ја кад сам био у Аустрије, имао сам триес’ и кусур први пут, четрес’ и две други пут. ’Де се пушта своје дете тек тако?! И с ким си се договорô? Сас браћом? Они седамнес’ и тринес’ година, а ти се договараш, утврђаваш неке обавезе за следећи куј зна кол’ко година, а да ниси нас као родитеље питô. Шта могу они да ти обећ’у? Да ти чув’у матер кад онемоћа? Место ти најстареји да се побринеш за њу. Ја ћу се већ снађем. Док могу, могу, кад не могу, ја ћу у ’ладан Тимок! Али мајка се не оставља тако, немо’ да те стигне клетва.

– Да ти кажем, оцо, ја сам и маме то поменô. И она се сложила. Мало преко воље, али дала ми благослов. И деда, које сам реко, ете и он ме подржава, сасвим. Сам’ је остало ти да благословиш, и то је.

– О, сунце ти калајисано! Са свима си се ти уротио и све утаначио, сам’ остадо’ ја, отац-колац. Глава куће, искључен из сваког договора и преговора, као последњи најамник. И твој деда Која! Ја кад сам ’тео да се женим с удовицом из Неготине, а имала је добру масу, три фртаља воденице, кућу и дућан, тај исти мој отац то није ’тео ни да чује – те он је газда, те ја има да га слушам. А гле сад, побуну подржава. Не кажем, твоја мати је била без прекора. Радела је све, шпарала је за кућу, није ми пребацила никад ништа, кô што и’ има. Гле Станица кум Живојкова, очи мал’ да му извади, а он трпи. Није моја Милица тражила преко јего, него кол’ко се имало… Оно, и ја сам њу пазио, нема ту. А и тас’ Милош ме задужô кô ники. И шта велиш, сложила се? Није плакала?

– Ма ’де плакала, бачо?! Није плакала! Добро, не зна, па ју мало стра’ за мен’, ама све ће д’ испадне добро. Не мог’ да кажем: и ја се бојим, помало. Ал’ опет ме више вуче. А није то за цео век, пе’-шес’ година, да зарадим за да купим дућан, па ћу се врнем.

– Дућан? За шта сам те слао две године у гимназију у Неготине, бакалин да будеш? Ел’ ћеш там’ у Русије да будеш трговачки шегрт? Е, животе, шта ће да ме снађе! А све је то она руска баба прорекла, а ми мислили пијана, ил’ не разуме, прича нешто без везе, ил’ ми њу не разумемо, кад гле ти сад ово…

– Која руска баба?

– Мали си ти био, не пантиш. Долазила ту једна Рускиња, графица, кнегиња, шта ли, ја сам тад био од триес’ и… две-три године, тек дошô из Аустрије, мало видô света, па је кочијаш дотерô куд нас. А и јес’ деда Која био кнезић, кнезовски унук, сви су знали то, били смо виђенија кућа, све и ако ни нужник био преко селског пута, а не у дворишту, таки је тад ред био. Сигурно су јој и казали да смо од кнезова, зато и дошла куд нас. Било је тад богатији’ од нас у Бруснику, ама нису имали корен кагод ми. А још ни била стара кућа, то смо срушили и ову направили кад је теб’ било три године. Је л’ ју пантиш ти? Не? Оно јес’ да је имала три одељења, ал’ зидана од непечене цигле, доле набијена земља, сам’ у гостинске собе, одвојено, био дрвен патос. А она с лисицом око врата, кагод да је о Божићу, а ако било негде одма’ пос’е Пре’бражења, знам да је ишла у пимнице да и’ види, ја сам ју возô с нашем кол’ма, а ми тад нисмо ишли у виноград пре Пре’бражења. Госпоја!

– И шта је рекла? За мен’ је причала?

– Па није баш за теб’ по имену, рекла је да ће мој један син да живи у Русије и да ће да учествује у неки’ много битни’ догађаја. А мен’ се то ништа није свидело тад, а не свиђа ми се ни сад. Ал’ сам мис’о: не зна шта збори, жена… Шта ћеш там’? И как’и су то битни догађаји? За обичан народ, куј није скупштина јал’ влада, боље му да се не пача ’де му није место. Седи де си, гледај своја посла, најбоље тако!

– Ви’ш да је то она за мен’ потрефила. То је то. Немо’, бачо, да се љутиш, ал’ то је писано, ви’ш и сам. А како се звала та Рускиња?

– Не сећам се баш тачно, Блавачка, Пловачка, Блувачка, тако некако, а крсно име: госпоја Јелена. Баш је тражила да је тако зовемо, по имену.

– А на којем језику сте грајали?

– Е, на којем, она руски, ми нашки, споразумели смо се. Она ту била сам’ једну ноћ, сутрадан ишла у виноград, ал’ реко’ би’ пре због оног латинског града на Главице него због гројза. После су и други долазили да глед’у, из Београда неки сас онем крутим шеширима, неки су и копали там’, све без дозволе, упропастели Мише комшије дваес’ чокота. Куј зна шта су тражили, нема там’ ништа.

* * *

Године 1865. на три месеца и 1867. на нешто краће Хелена (Јелена) Блавацка је посетила Србију, као једну од многобројних земаља и територија које су биле предмет њеног интересовања. Између осталог, током првог боравка, после искрцавања у Радујевцу и тродневног боравка у Неготину, од којих је један цео дан провела у суседном Видровцу, на један сахат хода, трагајући за ко зна чим, у Неготинској и Тимочкој Крајини, то јест старим нахијама Крајина, Кривина и Кључ, посетила је Слатину, Брусник, Шаркамен, Копривницу, Рготину и Зајечар. Касније је била у Поморављу, између осталог Јагодини, Лапову, Марковцу, Смедеревској (тада Хасан-пашиној или само) Паланци и Смедереву. Наравно, најдуже се задржала у Београду.

При другој посети опет је била у источној Србији, али није познато где све, и свакако у Београду, али је такође боравила у Шапцу, где се није задржавала, и три дана у Нишу, који је, додуше, тада још увек био у оквиру Османског царства. Постоје индикације да је у Београду покушала да посети масонску ложу, али јој је то било забрањено јер су ложе отворене за жене биле врло ретке и у Западној Европи, у Северној Америци и Русији их тада још није било, а о још увек прилично оријенталном Балкану да и не говоримо.

Извесно је да је на француском разменила неколико писама са Саром Карапанџић, удовицом Мише Карапанџића, кнеза Крајине пре Хајдук Вељка, женом тада већ врло старом (била је познаница из Неготина, а касније кореспонденткиња с Вуком Караџићем кад је овај био у Бечу, морала је имати преко осамдесет година у време преписке с Блавацком, којој је била само тридесет и нека) и првом власницом клавсена у Србији (кћи Јеврема Обреновића ће нешто касније имати први клавир, о чему се обично говори, али свакако после пропасти Првог српског устанка, а пре 1833. Неготин и није био део Србије Милоша Обреновића, тако да је ово први инструмент те врсте у Србији јужно од двеју великих река).

Иначе је Сара била пореклом из Брусника, у којем се догађа горњи дијалог, и касније, од средине до пред крај деветнаестог века, име Сара је било врло често у том месту, једино су варијанте имена Стана, Станика, Станица, Стојана за девојчице чија су претходна браћа и сестре умирали било чешће, а име Сара је прилично нетипично за хришћане у Србији тог времена.

Милен Којић је – ипак, тек годину и по дана по овом разговору – отишао у Русију, у Кијев, где се оженио, изродио децу и никад се није вратио у Србију. До Октобарске револуције његова писма стизала су редовно Којићима, потомцима деда Које, после тога је стигло само једно. Миленов брат Мита подигао је јавну чесму, каквих у Бруснику има шест или седам (има их готово у свим насељима Крајине, а у Зајечару, као нешто већем, чак дванаестак). Митини потомци живели су у Сасексу, Амстердаму, Берлину, Ванкуверу, Милану, Гуангџоуу, Хагу, неки су тамо и умирали, а неколики и изгинули од туђина. Није се од стране божанске правде добрим вратило доброчинство његове чесме.

Једину кћер Станојеву, Миленову сестру Милеву, удату у Рготину, убио је љубоморни муж. Њиховом кћери Јеленом Ленком Попадић оженио се Драгомир Здравковић, сродник Алексе Здравковића, сина кнеза Вражогрначке нахије Јеремије Здравковића, и они су родитељи Миодрага Здравковића, спикера ТВ Београд који је објавио да је Јосип Броз умро.

Брусник, Рготина и већина места источне Србије данас имају упола или за чак две трећине мање становника него пре век и четврт, у време када се дешава ова цртица. За педесетак година тај крај ће бити потпуно пуст. Како се тамо каже, последњим становницима неће имати ко ни да ископа гроб.