„Moj Milene, kad u Rusiju pođeš”, Miodrag Kojadinović

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

(Dramski, ali ne posebno dramatični dijalog s kraja devetnaestog veka, u dijalektu, i kratka skaska o povesti, današnja)

– Ja ću, bačo, u Rusiju. Proverio sam sve. Oni mi nalazu posô, tamo ne smešta’u u neke radničke kalonije, sve ’bezbeđeno. Košta 28 dinara put, al’ to pos’e, kad se snađem tam’, i to u šes’ navrata da im platim, svaki’ tri meseca po pet dinara i zadnji put sam’ tri.

– Dvajes’ osam dinara! Sam’ za put? I to po zemlje, ne po one, kako se zvade, željeznice? Ti si, Milene, pobrljavô. Treba da se ženiš, a ako nećeš ti, brat će ti se ženi, treba dever da budeš. Kak’a Rusija, kak’i bakrači? Oca i mater da ostaviš tek tako. I šta ćeš tam’? Šta ima u te Rusije šta nema kud nas?

– Ali, bačo! Novo je vreme. Gle, postali smo kraljevina. Mnogo ne više uvažav’u svi, zato ni i nude ovak’u priliku. A za teb’ će brine ako treba prvo naš Stanojlo. Fala bogu, jak je s imanjem, poštuje te najbolje, nas sve gleda kao da smo mu rođeni, a ne od druge majke, pa i mamu poštuje, uvek je lepo pozdravi i poljubi je u ruku. Nije mama kriva što je njemu mater umrla. A za teb’ i mamu zajedno gle ovi dvojica što ostaju, ja sam sve s nji’ dogovorô. A kad se tam’ zaimam, ja ću šaljem pare za njin trud, moj deo. Pa i naša Mileva će pomogne. Nije daleko, Rogotina na šes’ sati peške, s konjski koli dva i po sata uvr’ glave. Pa el’ si i ti išô u Austriju da prodavaš svinje, po četiri meseca, el’ nisi? I šta ti falilo?

– Ma nema za to ni da čujem, Milene! Devetnaes’ godina ti je. Ja kad sam bio u Austrije, imao sam tries’ i kusur prvi put, četres’ i dve drugi put. ’De se pušta svoje dete tek tako?! I s kim si se dogovorô? Sas braćom? Oni sedamnes’ i trines’ godina, a ti se dogovaraš, utvrđavaš neke obaveze za sledeći kuj zna kol’ko godina, a da nisi nas kao roditelje pitô. Šta mogu oni da ti obeć’u? Da ti čuv’u mater kad onemoća? Mesto ti najstareji da se pobrineš za nju. Ja ću se već snađem. Dok mogu, mogu, kad ne mogu, ja ću u ’ladan Timok! Ali majka se ne ostavlja tako, nemo’ da te stigne kletva.

– Da ti kažem, oco, ja sam i mame to pomenô. I ona se složila. Malo preko volje, ali dala mi blagoslov. I deda, koje sam reko, ete i on me podržava, sasvim. Sam’ je ostalo ti da blagosloviš, i to je.

– O, sunce ti kalajisano! Sa svima si se ti urotio i sve utanačio, sam’ ostado’ ja, otac-kolac. Glava kuće, isključen iz svakog dogovora i pregovora, kao poslednji najamnik. I tvoj deda Koja! Ja kad sam ’teo da se ženim s udovicom iz Negotine, a imala je dobru masu, tri frtalja vodenice, kuću i dućan, taj isti moj otac to nije ’teo ni da čuje – te on je gazda, te ja ima da ga slušam. A gle sad, pobunu podržava. Ne kažem, tvoja mati je bila bez prekora. Radela je sve, šparala je za kuću, nije mi prebacila nikad ništa, kô što i’ ima. Gle Stanica kum Živojkova, oči mal’ da mu izvadi, a on trpi. Nije moja Milica tražila preko jego, nego kol’ko se imalo… Ono, i ja sam nju pazio, nema tu. A i tas’ Miloš me zadužô kô niki. I šta veliš, složila se? Nije plakala?

– Ma ’de plakala, bačo?! Nije plakala! Dobro, ne zna, pa ju malo stra’ za men’, ama sve će d’ ispadne dobro. Ne mog’ da kažem: i ja se bojim, pomalo. Al’ opet me više vuče. A nije to za ceo vek, pe’-šes’ godina, da zaradim za da kupim dućan, pa ću se vrnem.

– Dućan? Za šta sam te slao dve godine u gimnaziju u Negotine, bakalin da budeš? El’ ćeš tam’ u Rusije da budeš trgovački šegrt? E, živote, šta će da me snađe! A sve je to ona ruska baba prorekla, a mi mislili pijana, il’ ne razume, priča nešto bez veze, il’ mi nju ne razumemo, kad gle ti sad ovo…

– Koja ruska baba?

– Mali si ti bio, ne pantiš. Dolazila tu jedna Ruskinja, grafica, kneginja, šta li, ja sam tad bio od tries’ i… dve-tri godine, tek došô iz Austrije, malo vidô sveta, pa je kočijaš doterô kud nas. A i jes’ deda Koja bio knezić, knezovski unuk, svi su znali to, bili smo viđenija kuća, sve i ako ni nužnik bio preko selskog puta, a ne u dvorištu, taki je tad red bio. Sigurno su joj i kazali da smo od knezova, zato i došla kud nas. Bilo je tad bogatiji’ od nas u Brusniku, ama nisu imali koren kagod mi. A još ni bila stara kuća, to smo srušili i ovu napravili kad je teb’ bilo tri godine. Je l’ ju pantiš ti? Ne? Ono jes’ da je imala tri odeljenja, al’ zidana od nepečene cigle, dole nabijena zemlja, sam’ u gostinske sobe, odvojeno, bio drven patos. A ona s lisicom oko vrata, kagod da je o Božiću, a ako bilo negde odma’ pos’e Pre’braženja, znam da je išla u pimnice da i’ vidi, ja sam ju vozô s našem kol’ma, a mi tad nismo išli u vinograd pre Pre’braženja. Gospoja!

– I šta je rekla? Za men’ je pričala?

– Pa nije baš za teb’ po imenu, rekla je da će moj jedan sin da živi u Rusije i da će da učestvuje u neki’ mnogo bitni’ događaja. A men’ se to ništa nije svidelo tad, a ne sviđa mi se ni sad. Al’ sam mis’o: ne zna šta zbori, žena… Šta ćeš tam’? I kak’i su to bitni događaji? Za običan narod, kuj nije skupština jal’ vlada, bolje mu da se ne pača ’de mu nije mesto. Sedi de si, gledaj svoja posla, najbolje tako!

– Vi’š da je to ona za men’ potrefila. To je to. Nemo’, bačo, da se ljutiš, al’ to je pisano, vi’š i sam. A kako se zvala ta Ruskinja?

– Ne sećam se baš tačno, Blavačka, Plovačka, Bluvačka, tako nekako, a krsno ime: gospoja Jelena. Baš je tražila da je tako zovemo, po imenu.

– A na kojem jeziku ste grajali?

– E, na kojem, ona ruski, mi naški, sporazumeli smo se. Ona tu bila sam’ jednu noć, sutradan išla u vinograd, al’ reko’ bi’ pre zbog onog latinskog grada na Glavice nego zbog grojza. Posle su i drugi dolazili da gled’u, iz Beograda neki sas onem krutim šeširima, neki su i kopali tam’, sve bez dozvole, upropasteli Miše komšije dvaes’ čokota. Kuj zna šta su tražili, nema tam’ ništa.

* * *

Godine 1865. na tri meseca i 1867. na nešto kraće Helena (Jelena) Blavacka je posetila Srbiju, kao jednu od mnogobrojnih zemalja i teritorija koje su bile predmet njenog interesovanja. Između ostalog, tokom prvog boravka, posle iskrcavanja u Radujevcu i trodnevnog boravka u Negotinu, od kojih je jedan ceo dan provela u susednom Vidrovcu, na jedan sahat hoda, tragajući za ko zna čim, u Negotinskoj i Timočkoj Krajini, to jest starim nahijama Krajina, Krivina i Ključ, posetila je Slatinu, Brusnik, Šarkamen, Koprivnicu, Rgotinu i Zaječar. Kasnije je bila u Pomoravlju, između ostalog Jagodini, Lapovu, Markovcu, Smederevskoj (tada Hasan-pašinoj ili samo) Palanci i Smederevu. Naravno, najduže se zadržala u Beogradu.

Pri drugoj poseti opet je bila u istočnoj Srbiji, ali nije poznato gde sve, i svakako u Beogradu, ali je takođe boravila u Šapcu, gde se nije zadržavala, i tri dana u Nišu, koji je, doduše, tada još uvek bio u okviru Osmanskog carstva. Postoje indikacije da je u Beogradu pokušala da poseti masonsku ložu, ali joj je to bilo zabranjeno jer su lože otvorene za žene bile vrlo retke i u Zapadnoj Evropi, u Severnoj Americi i Rusiji ih tada još nije bilo, a o još uvek prilično orijentalnom Balkanu da i ne govorimo.

Izvesno je da je na francuskom razmenila nekoliko pisama sa Sarom Karapandžić, udovicom Miše Karapandžića, kneza Krajine pre Hajduk Veljka, ženom tada već vrlo starom (bila je poznanica iz Negotina, a kasnije korespondentkinja s Vukom Karadžićem kad je ovaj bio u Beču, morala je imati preko osamdeset godina u vreme prepiske s Blavackom, kojoj je bila samo trideset i neka) i prvom vlasnicom klavsena u Srbiji (kći Jevrema Obrenovića će nešto kasnije imati prvi klavir, o čemu se obično govori, ali svakako posle propasti Prvog srpskog ustanka, a pre 1833. Negotin i nije bio deo Srbije Miloša Obrenovića, tako da je ovo prvi instrument te vrste u Srbiji južno od dveju velikih reka).

Inače je Sara bila poreklom iz Brusnika, u kojem se događa gornji dijalog, i kasnije, od sredine do pred kraj devetnaestog veka, ime Sara je bilo vrlo često u tom mestu, jedino su varijante imena Stana, Stanika, Stanica, Stojana za devojčice čija su prethodna braća i sestre umirali bilo češće, a ime Sara je prilično netipično za hrišćane u Srbiji tog vremena.

Milen Kojić je – ipak, tek godinu i po dana po ovom razgovoru – otišao u Rusiju, u Kijev, gde se oženio, izrodio decu i nikad se nije vratio u Srbiju. Do Oktobarske revolucije njegova pisma stizala su redovno Kojićima, potomcima deda Koje, posle toga je stiglo samo jedno. Milenov brat Mita podigao je javnu česmu, kakvih u Brusniku ima šest ili sedam (ima ih gotovo u svim naseljima Krajine, a u Zaječaru, kao nešto većem, čak dvanaestak). Mitini potomci živeli su u Saseksu, Amsterdamu, Berlinu, Vankuveru, Milanu, Guangdžouu, Hagu, neki su tamo i umirali, a nekoliki i izginuli od tuđina. Nije se od strane božanske pravde dobrim vratilo dobročinstvo njegove česme.

Jedinu kćer Stanojevu, Milenovu sestru Milevu, udatu u Rgotinu, ubio je ljubomorni muž. Njihovom kćeri Jelenom Lenkom Popadić oženio se Dragomir Zdravković, srodnik Alekse Zdravkovića, sina kneza Vražogrnačke nahije Jeremije Zdravkovića, i oni su roditelji Miodraga Zdravkovića, spikera TV Beograd koji je objavio da je Josip Broz umro.

Brusnik, Rgotina i većina mesta istočne Srbije danas imaju upola ili za čak dve trećine manje stanovnika nego pre vek i četvrt, u vreme kada se dešava ova crtica. Za pedesetak godina taj kraj će biti potpuno pust. Kako se tamo kaže, poslednjim stanovnicima neće imati ko ni da iskopa grob.