Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Немања Рајак
Кушање проклетих
Од оца Србије, који за живота турске ланце сруши, остаће после одсецања главе, с временом, само прах.
Путујућа, од Београда до Стамбола, крвљу улепљена, вождова глава, на модрим, искривљеним уснама крила је последње изговорене речи.
Семе вам се затрло, одзвањало је у глави главосече док је са сином и ћерком ходао ка гробљу, на јесење задушнице, женин споменик да обиђе.
Носили су жито, црно вино, свећу и храну за подушје.
Под тмурним небом, отац је предњачио, замишљеног, грубог лица и воденастих очију, у чијим су дубинама плесале сенке мучне прошлости.
Уз њега, вукла су се његова деца, неодлучних корака, по стази посутој осушеним лишћем.
Ожалошћени трио, пролазећи поред давно засађених дрвећа, посматрао је у ходу голе гране, мислећи истовремено о изненадном, и истински неочекиваном, породичном губитку.
Хладни ветар, леденог даха, вијугао је кроз гране дрвећа, сабласно шуштећи.
Изнад надгробних споменика, обележених крстовима и старим паганским симболима, пролетело је, нечим узнемирено, јато врана, док су, успореним кораком, испод туробно сивог неба, они, погнутих глава, пролазили.
Само гробље, неравног и запуштеног тла, било је поље очаја. Обрасли коров издизао се и држао за надгробне плоче попут сувих руку закопаних очајника, изниклих из црне земље, појачавајући свеопшти осећај јада.
Натписи на плочама беху избледели, а на неким местима и потпуно избрисани. Зуб времена прождирао је свака сећања – па и она уклесана у камену.
Тишина, готово физички присутна, пратила је њихов суморни ход. Једини звукови, у даљини, били су грактаји врана.
Њихово одредиште, лежало је на пустом делу гробља, жалосне околине.
Усамљено закопана, мајка двоје деце и жена убице, као да је вапила за неким својим – да јој друштво прави.
Стигавши, стајали су, немо, у злокобној тишини. Ваздух беше устајао, тежак, ошамућујући. Згушњавао се, полако, чинећи сваки удисај све тежим. Мирис влажне земље, помешан са слабом аромом распадања, лебдео је у зраку.
Гробље, на обрисима хоризонта, поче магловито да бледи.
Гротескни облици треперећих сенки као да су их, на периферији вида, у тој новонасталој измаглици, посматрали.
Само време, чинило се, почело је да се искрвљује и савија, мешајући границе прошлости и садашњости, живота и смрти, дозивајући, благим подрхтавањима тла, вечну таму.
Ћерка је, гледајући уплашено око себе, мислила о дрекавцима и караконџулама како седе на плочама гробова, а син, осећајући хладноћу на дрхтавом телу, размишљао је о мајци, док отац, све више свестан проклетства, опседнут беше почињеним убиством.
Преображај се догодио када је свако, обузет својом муком, заборавио, одлутавши у мислима, на оне око себе.
Породица се, одједном, раздвојила, не померивши се од гроба.
Син остаде сам. Ликови оца и сестре нестали су као да су била пука привиђења. Обузе га, у језивој тишини, исконски страх. Одвојен од својих, безумно је гледао око себе и очајнички их тражио.
Тада се велика сенка, црња од била какве природне сенке, подиже из земље и указа пред њим. Помислио је, не могавши да изусти реч, да му је то мајка – васкрсла.
Из безобличног црнила чуо је женски глас.
– Утеху нећеш пронаћи у загрљају мртвих.
– Ко то говори?
– Мајко, ти ли си? – уплашено изговори син.
– Далеко сам ја од сабласти твоје мајке. Ту сам да ти дам оно што твом оцу припада.
– Не разумем.
– Даћу ти све што му је било у глави када је вожду главу одсекао.
– Шта то говориш?
– Носим ти дарове – изговори женски глас, и тело, клизећи из таме, пође према њему. Умотана у црнину, моћног стаса, оштрог, лепог лица и зелених, злокобних очију, овладала је простором.
– Дарове?
– Носим ти печену живину, кувану рибу, сочно месо, раскошно одело, свилену кошуљу, кожне ципеле, куће од белог мермера крај мора, ковчеге пуне сребрњака, галопирајуће коње, златне кочије, голе жене, црне енвухе да ти служе – и на крају, дајем ти себе, да ти сваку жељу испуним, сваки хир удовољим. Живећеш хиљаду живота, сваки лепши од претходног. Бићеш краљ, племић, газда, светац и аждаја. Цео свет клечаће пред тобом и обожавати те. Ломићеш и стварати светове како ти је воља.
– Како је то могуће?
– Од оца на дар.
Опчињен визијама предивних живота, упитао је.
– Шта ја треба да урадим?
– Завуци ми се испод сукње и све је твоје.
Попут животиње, на све четири, пожудно је пузао до ње, желећи да под њеном сукњом почне, напокон, да живи.
Крајичком ока, отац је видео како му син, бачен на земљу, нестаје у измаглици. Запутио се ка магли да види шта се догодило.
Црно обличје, које је све јасније видео како се кретао ка њему, није се померало.
– Сине?
– Отишао је – изговори мушки, груби глас.
– Куда? Где ми је син? Одговори!
– Сазнаћеш кад дође за то време.
– Ко си ти?
– Неко коме си ти узео нешто.
– Шта ти узех?
– Главу.
– Ти си, значи. Вожд побегуља. Знаш и сам да је тако морало бити. За тебе на овом свету, рече Милош, више није било места.
– Можда је и он био у праву, ко ће знати, али, и сам знаш, крв се, једном просута, мора умирити.
– Умирити?
– Крв за крв. Лоза за лозу. Ваше ће бити угашене.
– Због убиства?
– Због издаје.
– Реци, шта ти могу дати за умир? Говори, ’ајде – уплашено изговори отац, све време имајући сина у глави.
– Да имаш два сина, дао бих ти избор. Овако, избор је већ начињен.
– Немој, молим те.
– Питао си где ти је син. Живи хиљаду живота са горким крајем. Краљ је и племић, увек издан, избоден и заклан. Немерљиво богат трговац, горд и поносан, губи блага и просјачи за кору ’леба. Гладан скончава. Жене га све остављају и варају. Љубав увек испусти. Коњи умиру под његовим телом, храна му буђа у устима, куће му горе, деца умиру, а свет само ужива у његовој патњи. То му је судбина. Проклети круг из којег неће бити пуштен – док сви мушки, крвници, не цркнете.
– Убиј ме одмах и врати ми сина.
– Полако само. Теби је судбина у води записана, а његова, на твоју жалост, завршена – изговори обезглављено црно обличје, никад јасно виђено.
– Врати ми сина, врати га! Само га врати, све ћу ти дати. Све! Кунем ти се.
Обличје је, док је отац вриштао, престало да одговара.
Одједном, безуман и луд, није више био на гробљу већ је, узнемирено и омамљено, ходао дуж обале реке, мумлајући безвредне речи.
Заборављена ћерка, изгубљена у магли, стајала је, не померајући се, препуштена усуду.
– Напокон си сама – допре до ње глас из јесење густе магле.
Погледа око себе. Није било никога. Ћутала је, згрчена сва.
– Ћутиш. Нека. Стегнута и невидљива, ни за шта и ниси, него за јалову тишину и узалудни рад.
– Ко то говори?
– Онај ко ти је узео мајку, оца и брата.
– М… молим?
– Нема их, а до изласка сунца, и тебе неће бити. Плесаћеш усхићено над гробом мајке и над телом мртвог брата, а оца више нећеш видети.
Уплашена, без речи, почела је бежати од магле и гроба.
Трчала је као никад дотад. Плућа су јој горела, а ваздуха је понестајало. Где год би се запутила, магла је била свуда. Згушњавала се око ње и гњечила је. Кад год би застала да погледа куда да бежи, видела би последње тренутке својих најближих. Мајку како помахнитало, у агонији, скаче у бунар и дави се. Брата како у бунилу, подивљао, затворених очију, шкргуће зубима и, изможден и немоћан, умире у тешким мукама. Оца како полако, хистерично плачући, улази у реку.
– Играј и спасићеш га. Играј јер чим станеш, отац твој, проклетник, умреће најгором смрћу – изговори груби глас.
Отада, луда Мара, ћерка убице Карађорђа, плеше око гробова, а онда спава и једе храну остављену мртвима. Када, затим, сном скупи снаге, плеше опет – оца да спасе.
Живела је, тако, израњаваних стопала и прљавих ногу, још две године, пре него што ће, изнурена плесом, пасти мртва. Плесала је за оца. Докле год се вртела по гробљу, он је живео, иако га више није видела.
Луд, изгубљеног разума, изгладнео и изнемогао, лутао је обалом реке Расине, да би, после смрти ћерке, упао у корито и однесен водом, напокон скончао, смрвљен, под воденичким точком, не нашавши мир ни на земљи, ни на небу.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
