Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Nemanja Rajak
Kušanje prokletih
Od oca Srbije, koji za života turske lance sruši, ostaće posle odsecanja glave, s vremenom, samo prah.
Putujuća, od Beograda do Stambola, krvlju ulepljena, voždova glava, na modrim, iskrivljenim usnama krila je poslednje izgovorene reči.
Seme vam se zatrlo, odzvanjalo je u glavi glavoseče dok je sa sinom i ćerkom hodao ka groblju, na jesenje zadušnice, ženin spomenik da obiđe.
Nosili su žito, crno vino, sveću i hranu za podušje.
Pod tmurnim nebom, otac je prednjačio, zamišljenog, grubog lica i vodenastih očiju, u čijim su dubinama plesale senke mučne prošlosti.
Uz njega, vukla su se njegova deca, neodlučnih koraka, po stazi posutoj osušenim lišćem.
Ožalošćeni trio, prolazeći pored davno zasađenih drveća, posmatrao je u hodu gole grane, misleći istovremeno o iznenadnom, i istinski neočekivanom, porodičnom gubitku.
Hladni vetar, ledenog daha, vijugao je kroz grane drveća, sablasno šušteći.
Iznad nadgrobnih spomenika, obeleženih krstovima i starim paganskim simbolima, proletelo je, nečim uznemireno, jato vrana, dok su, usporenim korakom, ispod turobno sivog neba, oni, pognutih glava, prolazili.
Samo groblje, neravnog i zapuštenog tla, bilo je polje očaja. Obrasli korov izdizao se i držao za nadgrobne ploče poput suvih ruku zakopanih očajnika, izniklih iz crne zemlje, pojačavajući sveopšti osećaj jada.
Natpisi na pločama behu izbledeli, a na nekim mestima i potpuno izbrisani. Zub vremena proždirao je svaka sećanja – pa i ona uklesana u kamenu.
Tišina, gotovo fizički prisutna, pratila je njihov sumorni hod. Jedini zvukovi, u daljini, bili su graktaji vrana.
Njihovo odredište, ležalo je na pustom delu groblja, žalosne okoline.
Usamljeno zakopana, majka dvoje dece i žena ubice, kao da je vapila za nekim svojim – da joj društvo pravi.
Stigavši, stajali su, nemo, u zlokobnoj tišini. Vazduh beše ustajao, težak, ošamućujući. Zgušnjavao se, polako, čineći svaki udisaj sve težim. Miris vlažne zemlje, pomešan sa slabom aromom raspadanja, lebdeo je u zraku.
Groblje, na obrisima horizonta, poče maglovito da bledi.
Groteskni oblici treperećih senki kao da su ih, na periferiji vida, u toj novonastaloj izmaglici, posmatrali.
Samo vreme, činilo se, počelo je da se iskrvljuje i savija, mešajući granice prošlosti i sadašnjosti, života i smrti, dozivajući, blagim podrhtavanjima tla, večnu tamu.
Ćerka je, gledajući uplašeno oko sebe, mislila o drekavcima i karakondžulama kako sede na pločama grobova, a sin, osećajući hladnoću na drhtavom telu, razmišljao je o majci, dok otac, sve više svestan prokletstva, opsednut beše počinjenim ubistvom.
Preobražaj se dogodio kada je svako, obuzet svojom mukom, zaboravio, odlutavši u mislima, na one oko sebe.
Porodica se, odjednom, razdvojila, ne pomerivši se od groba.
Sin ostade sam. Likovi oca i sestre nestali su kao da su bila puka priviđenja. Obuze ga, u jezivoj tišini, iskonski strah. Odvojen od svojih, bezumno je gledao oko sebe i očajnički ih tražio.
Tada se velika senka, crnja od bila kakve prirodne senke, podiže iz zemlje i ukaza pred njim. Pomislio je, ne mogavši da izusti reč, da mu je to majka – vaskrsla.
Iz bezobličnog crnila čuo je ženski glas.
– Utehu nećeš pronaći u zagrljaju mrtvih.
– Ko to govori?
– Majko, ti li si? – uplašeno izgovori sin.
– Daleko sam ja od sablasti tvoje majke. Tu sam da ti dam ono što tvom ocu pripada.
– Ne razumem.
– Daću ti sve što mu je bilo u glavi kada je voždu glavu odsekao.
– Šta to govoriš?
– Nosim ti darove – izgovori ženski glas, i telo, klizeći iz tame, pođe prema njemu. Umotana u crninu, moćnog stasa, oštrog, lepog lica i zelenih, zlokobnih očiju, ovladala je prostorom.
– Darove?
– Nosim ti pečenu živinu, kuvanu ribu, sočno meso, raskošno odelo, svilenu košulju, kožne cipele, kuće od belog mermera kraj mora, kovčege pune srebrnjaka, galopirajuće konje, zlatne kočije, gole žene, crne envuhe da ti služe – i na kraju, dajem ti sebe, da ti svaku želju ispunim, svaki hir udovoljim. Živećeš hiljadu života, svaki lepši od prethodnog. Bićeš kralj, plemić, gazda, svetac i aždaja. Ceo svet klečaće pred tobom i obožavati te. Lomićeš i stvarati svetove kako ti je volja.
– Kako je to moguće?
– Od oca na dar.
Opčinjen vizijama predivnih života, upitao je.
– Šta ja treba da uradim?
– Zavuci mi se ispod suknje i sve je tvoje.
Poput životinje, na sve četiri, požudno je puzao do nje, želeći da pod njenom suknjom počne, napokon, da živi.
Krajičkom oka, otac je video kako mu sin, bačen na zemlju, nestaje u izmaglici. Zaputio se ka magli da vidi šta se dogodilo.
Crno obličje, koje je sve jasnije video kako se kretao ka njemu, nije se pomeralo.
– Sine?
– Otišao je – izgovori muški, grubi glas.
– Kuda? Gde mi je sin? Odgovori!
– Saznaćeš kad dođe za to vreme.
– Ko si ti?
– Neko kome si ti uzeo nešto.
– Šta ti uzeh?
– Glavu.
– Ti si, znači. Vožd pobegulja. Znaš i sam da je tako moralo biti. Za tebe na ovom svetu, reče Miloš, više nije bilo mesta.
– Možda je i on bio u pravu, ko će znati, ali, i sam znaš, krv se, jednom prosuta, mora umiriti.
– Umiriti?
– Krv za krv. Loza za lozu. Vaše će biti ugašene.
– Zbog ubistva?
– Zbog izdaje.
– Reci, šta ti mogu dati za umir? Govori, ’ajde – uplašeno izgovori otac, sve vreme imajući sina u glavi.
– Da imaš dva sina, dao bih ti izbor. Ovako, izbor je već načinjen.
– Nemoj, molim te.
– Pitao si gde ti je sin. Živi hiljadu života sa gorkim krajem. Kralj je i plemić, uvek izdan, izboden i zaklan. Nemerljivo bogat trgovac, gord i ponosan, gubi blaga i prosjači za koru ’leba. Gladan skončava. Žene ga sve ostavljaju i varaju. Ljubav uvek ispusti. Konji umiru pod njegovim telom, hrana mu buđa u ustima, kuće mu gore, deca umiru, a svet samo uživa u njegovoj patnji. To mu je sudbina. Prokleti krug iz kojeg neće biti pušten – dok svi muški, krvnici, ne crknete.
– Ubij me odmah i vrati mi sina.
– Polako samo. Tebi je sudbina u vodi zapisana, a njegova, na tvoju žalost, završena – izgovori obezglavljeno crno obličje, nikad jasno viđeno.
– Vrati mi sina, vrati ga! Samo ga vrati, sve ću ti dati. Sve! Kunem ti se.
Obličje je, dok je otac vrištao, prestalo da odgovara.
Odjednom, bezuman i lud, nije više bio na groblju već je, uznemireno i omamljeno, hodao duž obale reke, mumlajući bezvredne reči.
Zaboravljena ćerka, izgubljena u magli, stajala je, ne pomerajući se, prepuštena usudu.
– Napokon si sama – dopre do nje glas iz jesenje guste magle.
Pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga. Ćutala je, zgrčena sva.
– Ćutiš. Neka. Stegnuta i nevidljiva, ni za šta i nisi, nego za jalovu tišinu i uzaludni rad.
– Ko to govori?
– Onaj ko ti je uzeo majku, oca i brata.
– M… molim?
– Nema ih, a do izlaska sunca, i tebe neće biti. Plesaćeš ushićeno nad grobom majke i nad telom mrtvog brata, a oca više nećeš videti.
Uplašena, bez reči, počela je bežati od magle i groba.
Trčala je kao nikad dotad. Pluća su joj gorela, a vazduha je ponestajalo. Gde god bi se zaputila, magla je bila svuda. Zgušnjavala se oko nje i gnječila je. Kad god bi zastala da pogleda kuda da beži, videla bi poslednje trenutke svojih najbližih. Majku kako pomahnitalo, u agoniji, skače u bunar i davi se. Brata kako u bunilu, podivljao, zatvorenih očiju, škrguće zubima i, izmožden i nemoćan, umire u teškim mukama. Oca kako polako, histerično plačući, ulazi u reku.
– Igraj i spasićeš ga. Igraj jer čim staneš, otac tvoj, prokletnik, umreće najgorom smrću – izgovori grubi glas.
Otada, luda Mara, ćerka ubice Karađorđa, pleše oko grobova, a onda spava i jede hranu ostavljenu mrtvima. Kada, zatim, snom skupi snage, pleše opet – oca da spase.
Živela je, tako, izranjavanih stopala i prljavih nogu, još dve godine, pre nego što će, iznurena plesom, pasti mrtva. Plesala je za oca. Dokle god se vrtela po groblju, on je živeo, iako ga više nije videla.
Lud, izgubljenog razuma, izgladneo i iznemogao, lutao je obalom reke Rasine, da bi, posle smrti ćerke, upao u korito i odnesen vodom, napokon skončao, smrvljen, pod vodeničkim točkom, ne našavši mir ni na zemlji, ni na nebu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.
