На самом концу српског реализма, а делом и турске доминантности на Балкану, Јелена Ј. Димитријевић пише путопис посвећен харемима и турским женама. Са Турцима и њиховим обичајима смо се углавном упознавали из историјскополитичке перспективе, али о њиховим женама и обичајима, о њиховој култури и традицији нисмо имали пуно прилика да читамо. С те стране нам Јелена Ј. Димитријевић пружа једну потпуно другачију перспективу посматрања овог народа, при чему је њен нежнији пол у фокусу опажања.
У реалистичком маниру, у виду путописа, ауторка своја Писма из Ниша пише својој измишљеној другарици, коју именује са „Н.”. Реалистичко приповедање у Писмима из Ниша прожето је лирском осећајношћу, изазваном снажним доживљајем харемских збивања у престоници јужне Србије. Као „крстијанка”, „Ј.” успева да се пробије у свет була, које су, како и сама истиче, веома неповерљиве и строго чувају тајне о турским харемима, које се ником изван Алахове вере не говоре. Оне је примају, неке срдачно, неке са извесном дозом опрезности и неповерљивости, да би се у неким тренуцима заборављале и према њој опходиле као према себи једнакој.
Читав путопис прати један главан ток збивања, усмерен на венчање младе Хајрије, којој је забрањено да пође за момка ког воли и, немајући пуно избора, удаје се за оног ког поштује. У Писмима из Ниша представљени су сви обичаји, почев од просидбе девојке, преко оних који следе непосредно након ње („Велика” и „Мала кана ноћ”), па све до оних који се везују за саму свадбу. Сви обреди представљени су до најситнијих детаља, при чему се од Ја-форме прелази на приповедање у трећем лицу у виду приповедача који је учесник у догађајима.
Убедљивост приповедања постигнута је посебним стилском прибегавању употребе турских речи и израза, при чему доживљај описаних ситуација добија на својој веродостојности, као реалистичкој одлици. С друге стране, осећајност којом је с времена на време прожет текст говори нам да је једно ново доба – звано модерна – на прагу. На лиризам Писама из Ниша посебно упућују и стихови песама које припадају турској народној традицији тог времена, а којима ће се касније врло често окренути и Борисав Станковић у свом роману Нечиста крв, а посебно у драми Коштана.
За разлику од осталих реалиста који су писали путописе – Ненадовићевих Писама из Италије и Писама из Немачке – и који су били окренути западу и западној традицији, Јелена Ј. Димитријевић се у својим Писмима из Ниша окреће истоку и источној традицији у жељи да нам представи свет који полако напушта српске територије, али на један другачији начин.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати путописа као што су: Бранислав Нушић (Путописи, Косово), Драгомир Брзак (Са Авале на Босфор), Милан Јовановић Морски (Тамо-амо по Истоку, Горе-доле по Напуљу), Љубомир Ненадовић (О Црногорцима, Писма из Италије, Писма из Немачке), Растко Петровић (Африка, Путописи). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.