Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Мирјана Ристић
Капија
У сумрак пожурисмо стазицом ка јужној капији утврђења. Сунце је тонуло у смирај, као и многих векова досада. Исто сунце, иста брда, други људи под њима. Одвајкада се овде живело, кажу. Златасти зраци обојише зелена жита и камен капије. Чаробно. Увек су ме опијала таква места. Зачух на тренутак лупкање рударског алата и звецкање опреме 1. кохорте. Из парног купатила покуља пара. Дача и Јорки ми прекинуше сањарење. Поскакују по каменим громадама. Фоткам хватајући последње зраке светлости. Timacum minus. Чаробно! Јорки се баш намерачио на једну пукотину у прастаром зиду. Упорно лаје.
– Хајдемо, жедан сам! – огласи се нестрпљиво Дача.
– Крените ви, ето и мене! – рекох.
Одоше. Место прекри тишина. Шкљоц-шкљоц, ухватих још неки кадар. Бледоцрвенкасти зраци светлости поиграваху по старим зидинама. Седох и зажмурих. Топли камен ме пријатно дочека. Шта је оно баба говорила?
– Не ’оди се по ископине ночу. Туј има осење. Осење те одведу, луњаш целу ноч, одиш, а ујутру не знаш ни где си бил, ни кво си работил! Може и да се не врнеш! – Баба Драгиња је увек имала на шта да нас децу упозори: – Гаси светло, Змеј че дојдее! Ночу пооди младе жене и девојке! Улита кроз прозор и целива целу ноч. Тако све док се не засити, а жена не пропадне, скроз! – Или каже: – Не перете косу д’нс (данас), једна млада се удавила на данашњи дан! – Насмејах се.
Деда је био други тип. Сестра и ја би се ушушкале поред њега и слушале дивне приче. И како њиве Кулине и Слога, подно села Равна, скривају велико благо. Старији мештани би при сваком орању проналазили остатке грнчарије, новчиће, фигурице од метала, накит из римског доба. Прадеда је тако изорао фигурицу од белог камена. Није је задржао, предао је музеју: – Прошлост се мора поштовати и чувати. – Кренух, а онда ме нешто зачачка да још једном прођем кроз врата капије. Таман кад стадох под камени свод, последњи зрак сунца се јави и попут неког ласера, заслепи ме. Осењи?
Прену ме нека стрка. Јато гусака протутња поред мене дижући несносну ларму и облаке жућкасте прашине. Жена се баци глиненом посудом за мачором који је нешто носио у устима. Промаши и посуда удари крупног човека голих прса који је дерао кожу некој животињи. Закрвављених очију, бесно се окрену. Неко ме цимну. Суочих се са нежним лицем, крупним, бадемастим очима. Девојка рече: – Не могу да верујем, истина је! – пређе ми руком преко лица и косе. – Весталка је рекла, доћи ће неко! – Скиде некакву тканину са ограде, обмота ме и поведе ме улицом од камена и опеке. Скренусмо нагло, у прави час, како нас не би срушила чета легионара у пуном налету. Пред њима су трчала знојна, рашчупана деца, утркујући се са псима различитих боја и величина. Док гледах запањено, они одјурише даље, у свој својој величанствености. Иза њих остаде само метални звук звецкања пуне ратне опреме.
– О, Исусе! – оте ми се.
Девојка нагло стаде и просикта ми поред уха: – Не помињи твог Бога! И тај крстић сакриј! Разапеће те! – Кривудајући уличицама, улетесмо у задње двориште лепе камене куће. Уведе ме у једну просторију и тек онда заста задихано.
Мангал се жарио и ослобађао неки пријатан мирис. Смирна? Бакарна посуда са као крв црвеним латицама ружа, балдахин над креветом, огледало уоквирено перлама и рожнати чешаљ. Девојачка соба? На прозору без стакала је лепршала прозирна завесица и нежно, час скривајући, час откривајући, додиривала предмет од белог камена. Сећање севну у мени! Фигурица из музеја! Ово је лудо! Друга фигура, овог пута жива, уђе у собу. За њом, нечујно, ушета робиња носећи неку посуду. Девојка је отпусти брзим покретом руке. Особа збаци тканину која је скривала и загледа се у мене.
– Дошла си. Чекали смо те – прозбори звецкајући алкама. Седа коса беше јој сплетена у компликовану фризуру, украшена сребрним прстеновима и разнобојним перлама. Без гласа сам. Но од мене нико није ни очекивао да говорим! Весталка настави, запаливши некакве штапиће: – Све чешћи су упади варварских племена у Горњу Мезију. Намесник Вецилије, Модест, жели да ојача утврђење. Блокови пешчара на јужној капији се урушавају. Убрзано се ради, жели двадесет кула за одбрану. Користи и надгробне споменике са старије некрополе за ојачање бедема. Душе умрлих су узнемирене, лутају, бог Сабазал је љут! Намесник не мари за то. Видела сам будућност, ако наставимо да љутимо богове, утврђење ће бити сравњено! – Сабласно загледана у жар штапића, ућута. Девојка крај мене рече: – Мораш им олакшати прелаз границе између два света! – Помислих: „Мора да сањам!”
– Не сањаш! (Чита мисли?!) Ово је стварност! Ти си стара и чиста душа, призвали смо те преко камена на коме си седела. Он те означио! Бог Сабазал ће нам донети препород, ако у твом времену, у некрополи на Слогу оставиш симболе које ћу ти дати. Рећи ћу ти где и како. Стигла си раније, свештеници су припремили три симбола. Још златна змија са очима од оникса није завршена. Исковаће је роб Иларије у ковници – то изговори и замочивши палац и домали прст у бронзану чинију, прекри ми лице сивим симболима.
– Али какве везе има моје време, двадесет и први век, са вашим временом? – усудих се да прошапћем.
– Ливаде немирних душа су бескрајне, не познају време, ни простор. Тражећи смирење, лутаће бесконачно и твоје доба неће остати безбедно. Сабазалов бес је моћан и страшан – оде.
Остадох крај срнолике девојке која покуша да ме умири – Ја сам Алиана. Мој отац је намесник провинције и заповедник легије, Вецилије Модест. Не брини, овде си безбедна. Моје име значи златна, а твоје, Мирјана?
Рекох јој да је Мирјана она која је мирна и блага. Понуди ми некакав напитак. Укусан је, вино са зачинима? Нешто у мени се опусти и почесмо да чаврљамо као и све младе девојке, као да смо одрасле заједно. Пришла је кавезу за птице у којем је немирно скакутао славуј. – Поклонио ми га је млађи брат, Гај, што значи – сретан. Гај је нежног здравља, није ратничке душе. Воли да чита све што му дође до руку, чак и очеве списе. Тако смо и сазнали о даљим плановима за утврђење. Мој старији брат је Катон – онај који све зна, а тако се и понаша. Очева је десна рука, само што је суровији и необузданији од оца. Последице тога ће досезати у далеку будућност. Свештеница Вита је све то видела! Мораш нам помоћи, молим те! После тога нећеш више никада чути за нас. – Да ли због напитка или ошамућености догађајима, пристадох.
Алиана поскочи од радости, пљесну рукама и у собу уђоше робиње носећи разне ђаконије. – Окрепи се! – испружи се по лежаљци, узимајући са постављеног, ниског стола грожђе. Видех смокве, јабуке, урме. – Дођи – поскочи – погледај моје преслице. Треба да изаберем једну коју ћу носити на церемонији венчања! А ти, јеси ли обећана? Какви су обичаји, какви су младићи, причај ми све! – Некако утонух у чаврљање. Две девојке, из два света…
У собу, попут духа, укорачи Вита. Овог пута не одбаци огртач: – Готово је, пожурите! Принела сам жртве, идемо. Алиана, пошаљи робиње да рашчисте простор. Реци да је то због обреда пре удаје. Нико нас не сме ометати! Хајде! – Опет ме замаскираше. Кренусмо под светлима бакљи. Све више ми се вртело у глави, почех да тетурам. – Издржи још мало!
Стражар нас пропусти кроз врата јавног купатила. Ваздухом је пловила некаква потмула, језива арија, чији извор није био видљив. Скинуше ме и потопише у воду која се пушила. Вита је све гласније, у ритму, мумлала. Вртоглавица ми се појача. Извукоше ме и поведоше у други део купатила. Не стигох ни да се успротивим, уведоше ме у ледену воду. Весталка је западала у транс. Вадила је једну по једну фигурицу, изговарала своје молитве. Стављала би их у торбицу од јеленске коже и узимала другу. Морала сам понављати за њом. Шта? Не сећам се. Отпијала сам течност чудног укуса, из још чудније чиније. Четири фигурице су биле спремне. Пред улазом се зачу нека граја.
– Алиана, поведи је, задржаћу стражу! Мирјана, упамти, сунце новог дана не сме огрејати свете фигуре! Учини то пре изласка сунца! – Вита крену.
– Чекај, како ћу знати да сам успела? – упитах дршћући.
– Знаћеш, у том случају ћеш знати, јер ћеш постојати!
Из даљине се зачу звекет мачева и весталка одјури у том правцу. Алиана ме зграби и изгура кроз нека малена врата. Пре него што их затвори, рече: – Седи на камен испред силоса, код отвора за вентилацију. То је твој камен за пут. Нека те прате и твој и моји богови! – трепну својим уплашеним очима и затвори врата.
Кренух тумарајући по мраку. Нешто ме је водило правом стазом. Стигох до чврсте грађевине и угледах камен. Седох, скупих колена обамрла од узбуђења. Чух тужно завијање у даљини… Нечији кораци. Снажне руке су грабиле да ме ухвате… Чврсто стиснух очи. Као у грозници, почех да шапућем молитву.
Тргох се. Јато косова крештећи пролете небом које је рудило. Скочих са хладног камена. Око врата ми нешто зазвецка и осетих тежину. Кожна торбица! Не могу да верујем! Отворих је, из ње засветлеше фигурице. То није био сан! Јао мени! Сунце је на обзорју!
Као омађијана, прокрших кроз оштро шибље. Изађох на стазу, кренух кроз житно поље. Преда мном разгрће се и поново склапа високо класје. Видим куда ме води. Још мало и ту је Слог. Некропола. То су гробови из давнина. Језа ми се пење уз кичму, а потмули тутањ који чујем у ушима се појачава. Сагињем се и завлачим под заштитну куполу. У античком гробљу сам. Падам на колена. Руке се претварају у моћне алатке. Копам у дну гробнице. Купола поче да светли. Зора! Последњом снагом вадим и ређам предмете. Брзо све закопавам, док се са истока пробијају први сунчеви зраци и боје долину. Клонух.
Осетих гуркање. Јорки ме њушкао. Извукох се и докопах куће. Бакино огледало ми откри лице са сивим симболима. И перлу у коси.
Уместо песме птица, зачу се потмуло куцкање. Бунари чудно зајечаше.
Успело је!