Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Како је краљ Александар Обреновић сачувао свету царску лавру од најезде Бугара”, Стефан Петковић

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Растко, Свети Сава, 1198. године.

Српска свећа, коју су у Хиландару запалили Свети Симеон и Свети Сава, после векова поста и молитве, гасила се крајем 19. века. Света царска лавра, у то доба, само је по имену била српска. Манастиром су владали Бугари, а заслуга што светиња није отета и што жижак српске духовности није утуљен припада краљу Александру Обреновићу.

Са великим миграцијама српског народа према северу и укидањем Пећке патријаршије, Хиландар је био угрожен променом етничке структуре свог братства. Манастир је крајем 18. и почетком 19. века био презадужен и у њега су продирали Бугари и Грци. То потврђују записи Доситеја Обрадовића, Љубомира Ненадовића, Димитрија Аврамовића и других путописаца који су у различито време боравили на Светој Гори.

И поред веома тешког стања, Србија је бринула о Хиландару и тако четрдесетих година 19. века поклања Хиландару 100.000 гроша, а кнез Михаило је у писму хиландарцима из 1842. обећао да ће се о њима бринути. Помоћ и заштиту манастиру пружао је и кнез, касније краљ Милан Обреновић.

Све до седамдесетих година 19. века везе Хиландара са Србијом врло су живе. У то време, те јаке везе постају лабавије, и то се подудара са све жешћим расправама у самом манастиру између Бугара и малобројних Срба поводом тога чији је Хиландар. Ипак, Србија никако није заборављала на Хиландар.

Архимандриту Нићифору Дучићу је 1882, када је путовао у Цариград, наложено да обиђе Хиландар. Том приликом њему се у Хиландару ниједан монах није представио као Србин, осим монаха Висариона, који га је и допратио у Хиландар. У манастиру је било осамдесетак монаха.

Током 1887. године учињен је покушај да се у Хиландару настани неколико српских монаха, али су их бугарски калуђери отерали. Српски посланик у Цариграду Стојан Новаковић жалио се цариградском патријарху због поступка бугарског братства. Патријарх је, како наводи историчарка др Радмила Радић у драгоценој студији „Повратак српских монаха у манастир Хиландар 1896–1900. године”, одговорио да манастири имају потпуну самоуправу и да се он не може мешати у њихове послове.

Приликом ступања на престо Александра Обреновића калуђери из Хиландара послали су представнике у Београд. Могуће је да се тада јавила мисао о потреби одласка једног српског владаоца, после више векова, у Хиландар. Краљ је посетио манастир на Ускрс 1896. године, путујући на Олимпијске игре у Атину.

У то време Хиландар је имао око 70 монаха, од којих су само тројица били Срби. Краљ је захваљујући залагању епископа Димитрија добио на поклон Немањину повељу и Мирослављево јеванђеље. Од тада почиње велика дипломатска борба за повратак Хиландара.

Власти у Краљевини Србији 1897. доносе одлуку да се Хиландару, на име једногодишње помоћи, исплати сума од 6.000 динара. Архимандрит Василије, коме се приписују заслуге за враћање Хиландара под окриље Српства, августа 1897. вратио се у Хиландар, али је тамо затекао веома тешко стање за Србе. За одлазак на Хиландар спремао се у то време епископ жички Сава. Епископ је, како наводи у писму митрополиту Михаилу, у Хиландар отишао да би у њему средио оно што је „неуредно” и тиме спречио „коначну пропаст”.

Епископ Сава стигао је у Хиландар 21. октобра 1897. године. Примљен је непријатељски. Калуђери су му поручили да немају ништа са Србијом, да одбијају српску управу. Према мишљењу епископа Саве, суштина отпора је била у „македонском питању” и притисцима из Цариграда и Софије. Калуђерима је стигло и писмо од Шопова, трговачког агента Бугарске у Солуну, да морају из Хиландара истерати епископа Саву ако хоће да добију од Бугарске оно што су тражили. Наиме, од посете краља Александра Бугарска је интензивирала слање својих изасланика у Хиландар, рачунајући на помоћ Турске. Почетком новембра монаси доносе одлуку да епископ Сава мора да напусти манастирске зидине. Напало га је 60 монаха, тврдећи да је Хиландар бугарски манастир. Епископ Сава је на крају истеран из манастира. Василије Трбић пише да су се у то време на сваком кораку у великим гостинским собама могле видети фотографије бугарског кнеза Фердинанда Кобурга и жене му Лујзе, као и престолонаследника Бориса.

Изузев ћелије Светог Јована Златоустог и манастира Ватопеда и лавре, сви манастири на Светој Гори у то време били су заинтересовани да се стање у Хиландару не мења. Неки су били против сређивања стања јер би то значило повратак хиландарске земље коју су у међувремену присвојили, док су други, као на пример руски монаси, видели повратак Хиландара у српске руке као конкуренцију.

У Краљевини Србији су били кивни због протеривања епископа Саве и нису седели скрштених руку.

Јануара 1898. Стојан Новаковић је из Цариграда обавестио митрополита Михаила да је о д васељенског патријарха издејствовао за епископа Саву дозволу богослужења на Светој Гори. Нешто раније на Свету Гору су, на инсистирање краља Александра, отпутовали професор Љуба Ковачевић и адвокат Алекса Новаковић, који су понели три копије Мирослављевог јеванђеља и новчану помоћ за манастир. У Хиландару су хладно примљени, али су монасима већ при доласку рекли да се десетак људи не може поигравати с државом, која ће „наћи начина и пута да себи прибави сатисфакцију”. У то време дошао је и епископ Сава. Хиландарци су замерили Србији што шаље „рђаве калуђере”, што не шаље већу помоћ, што се Хиландару намеће старешина, да их све ово тера да се обрате за помоћ Бугарској…

Алекса Новаковић је, међутим, поручио монасима да су они у српском манастиру и да је у то свето место опасно мешати политику. Он је подсетио монахе да је краљ Александар 1896. у Хиландару био примљен као заштитник и да је манастир од Србије примао годишњу помоћ.

Ковачевић и Новаковић су се ускоро вратили у Србију и о својој мисији известили да су јасна настојања Бугарске да преузме Хиландар почела око 1885. године, а да су појачана после посете краља Александра. Бугарска није била штедљива у обећањима, а августа 1897. у Хиландару је боравио Бајкушев, изасланик из Софије, који је наговорио калуђере да од Бугарске потраже заштиту. Хиландарци су то и прихватили јер је манастир био у великим дуговима.

Наредне 1898. године у Хиландару није обележена седамстогодишњица манастира јер је бугарски трговачки агент у Солуну Атанас Шопов убедио монахе да такав празник уопште не постоји. Сукоб и свађе између бугарских и српских присталица у то време били су на врхунцу и чак су довели до једног убиства у манастиру.

Ипак, крајем 1899. назиру се могућности за повољно решење хиландарског питања. Те године краљ Александар прима једну делегацију хиландараца и тада се, по свему судећи, кренуло с преговорима. Почетком фебруара 1900. године Бранислав Нушић, који је једно време био конзул у Солуну, писао је братству Хиландара да ће се посао који су започели морати да се заврши повољно по Хиландар. Способни Нушић је у живом контакту с Хиландаром од 1899. и монасима нуди правну, материјалну и сваку другу помоћ српског конзулата у Солуну.

У писму из децембра 1900, које је упућено тадашњем министру спољњих послова Алекси С. Јовановићу, епископ шабачки Димитрије објашњава како је дошло до тога да он буде упућен на Хиландар, али и још много тога. Епископ пише да је братство Хиландара очекивало помоћ од Бугарске, али да она услед материјалних неприлика није била у стању да помаже Хиландар. Тада се братство Хиландара обратило епископу Димитрију једним помирљивим писмом, које је епископ проследио краљу Александру.

Уговор српске државе и цркве и манастира Хиландара склопљен је 30. марта 1900. године. Србија се, између осталог, обавезала да врати сав манастирски спољњи дуг, да даје манастиру годишњу помоћ од 1.000 лира, да се монаси староседеоци не гоне…

Епископ Димитрије је боравио у Хиландару од марта до краја маја 1900. године, а с њим су са Свете Горе у Србију допутовала три калуђера, који су дошли да захвале краљу Александру Обреновићу на помоћи. Хиландар је остао српски и ако га будемо брижљиво чували, остаће заувек.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу