Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Kako je kralj Aleksandar Obrenović sačuvao svetu carsku lavru od najezde Bugara”, Stefan Petković

Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Rastko, Sveti Sava, 1198. godine.

Srpska sveća, koju su u Hilandaru zapalili Sveti Simeon i Sveti Sava, posle vekova posta i molitve, gasila se krajem 19. veka. Sveta carska lavra, u to doba, samo je po imenu bila srpska. Manastirom su vladali Bugari, a zasluga što svetinja nije oteta i što žižak srpske duhovnosti nije utuljen pripada kralju Aleksandru Obrenoviću.

Sa velikim migracijama srpskog naroda prema severu i ukidanjem Pećke patrijaršije, Hilandar je bio ugrožen promenom etničke strukture svog bratstva. Manastir je krajem 18. i početkom 19. veka bio prezadužen i u njega su prodirali Bugari i Grci. To potvrđuju zapisi Dositeja Obradovića, Ljubomira Nenadovića, Dimitrija Avramovića i drugih putopisaca koji su u različito vreme boravili na Svetoj Gori.

I pored veoma teškog stanja, Srbija je brinula o Hilandaru i tako četrdesetih godina 19. veka poklanja Hilandaru 100.000 groša, a knez Mihailo je u pismu hilandarcima iz 1842. obećao da će se o njima brinuti. Pomoć i zaštitu manastiru pružao je i knez, kasnije kralj Milan Obrenović.

Sve do sedamdesetih godina 19. veka veze Hilandara sa Srbijom vrlo su žive. U to vreme, te jake veze postaju labavije, i to se podudara sa sve žešćim raspravama u samom manastiru između Bugara i malobrojnih Srba povodom toga čiji je Hilandar. Ipak, Srbija nikako nije zaboravljala na Hilandar.

Arhimandritu Nićiforu Dučiću je 1882, kada je putovao u Carigrad, naloženo da obiđe Hilandar. Tom prilikom njemu se u Hilandaru nijedan monah nije predstavio kao Srbin, osim monaha Visariona, koji ga je i dopratio u Hilandar. U manastiru je bilo osamdesetak monaha.

Tokom 1887. godine učinjen je pokušaj da se u Hilandaru nastani nekoliko srpskih monaha, ali su ih bugarski kaluđeri oterali. Srpski poslanik u Carigradu Stojan Novaković žalio se carigradskom patrijarhu zbog postupka bugarskog bratstva. Patrijarh je, kako navodi istoričarka dr Radmila Radić u dragocenoj studiji „Povratak srpskih monaha u manastir Hilandar 1896–1900. godine”, odgovorio da manastiri imaju potpunu samoupravu i da se on ne može mešati u njihove poslove.

Prilikom stupanja na presto Aleksandra Obrenovića kaluđeri iz Hilandara poslali su predstavnike u Beograd. Moguće je da se tada javila misao o potrebi odlaska jednog srpskog vladaoca, posle više vekova, u Hilandar. Kralj je posetio manastir na Uskrs 1896. godine, putujući na Olimpijske igre u Atinu.

U to vreme Hilandar je imao oko 70 monaha, od kojih su samo trojica bili Srbi. Kralj je zahvaljujući zalaganju episkopa Dimitrija dobio na poklon Nemanjinu povelju i Miroslavljevo jevanđelje. Od tada počinje velika diplomatska borba za povratak Hilandara.

Vlasti u Kraljevini Srbiji 1897. donose odluku da se Hilandaru, na ime jednogodišnje pomoći, isplati suma od 6.000 dinara. Arhimandrit Vasilije, kome se pripisuju zasluge za vraćanje Hilandara pod okrilje Srpstva, avgusta 1897. vratio se u Hilandar, ali je tamo zatekao veoma teško stanje za Srbe. Za odlazak na Hilandar spremao se u to vreme episkop žički Sava. Episkop je, kako navodi u pismu mitropolitu Mihailu, u Hilandar otišao da bi u njemu sredio ono što je „neuredno” i time sprečio „konačnu propast”.

Episkop Sava stigao je u Hilandar 21. oktobra 1897. godine. Primljen je neprijateljski. Kaluđeri su mu poručili da nemaju ništa sa Srbijom, da odbijaju srpsku upravu. Prema mišljenju episkopa Save, suština otpora je bila u „makedonskom pitanju” i pritiscima iz Carigrada i Sofije. Kaluđerima je stiglo i pismo od Šopova, trgovačkog agenta Bugarske u Solunu, da moraju iz Hilandara isterati episkopa Savu ako hoće da dobiju od Bugarske ono što su tražili. Naime, od posete kralja Aleksandra Bugarska je intenzivirala slanje svojih izaslanika u Hilandar, računajući na pomoć Turske. Početkom novembra monasi donose odluku da episkop Sava mora da napusti manastirske zidine. Napalo ga je 60 monaha, tvrdeći da je Hilandar bugarski manastir. Episkop Sava je na kraju isteran iz manastira. Vasilije Trbić piše da su se u to vreme na svakom koraku u velikim gostinskim sobama mogle videti fotografije bugarskog kneza Ferdinanda Koburga i žene mu Lujze, kao i prestolonaslednika Borisa.

Izuzev ćelije Svetog Jovana Zlatoustog i manastira Vatopeda i lavre, svi manastiri na Svetoj Gori u to vreme bili su zainteresovani da se stanje u Hilandaru ne menja. Neki su bili protiv sređivanja stanja jer bi to značilo povratak hilandarske zemlje koju su u međuvremenu prisvojili, dok su drugi, kao na primer ruski monasi, videli povratak Hilandara u srpske ruke kao konkurenciju.

U Kraljevini Srbiji su bili kivni zbog proterivanja episkopa Save i nisu sedeli skrštenih ruku.

Januara 1898. Stojan Novaković je iz Carigrada obavestio mitropolita Mihaila da je o d vaseljenskog patrijarha izdejstvovao za episkopa Savu dozvolu bogosluženja na Svetoj Gori. Nešto ranije na Svetu Goru su, na insistiranje kralja Aleksandra, otputovali profesor Ljuba Kovačević i advokat Aleksa Novaković, koji su poneli tri kopije Miroslavljevog jevanđelja i novčanu pomoć za manastir. U Hilandaru su hladno primljeni, ali su monasima već pri dolasku rekli da se desetak ljudi ne može poigravati s državom, koja će „naći načina i puta da sebi pribavi satisfakciju”. U to vreme došao je i episkop Sava. Hilandarci su zamerili Srbiji što šalje „rđave kaluđere”, što ne šalje veću pomoć, što se Hilandaru nameće starešina, da ih sve ovo tera da se obrate za pomoć Bugarskoj…

Aleksa Novaković je, međutim, poručio monasima da su oni u srpskom manastiru i da je u to sveto mesto opasno mešati politiku. On je podsetio monahe da je kralj Aleksandar 1896. u Hilandaru bio primljen kao zaštitnik i da je manastir od Srbije primao godišnju pomoć.

Kovačević i Novaković su se uskoro vratili u Srbiju i o svojoj misiji izvestili da su jasna nastojanja Bugarske da preuzme Hilandar počela oko 1885. godine, a da su pojačana posle posete kralja Aleksandra. Bugarska nije bila štedljiva u obećanjima, a avgusta 1897. u Hilandaru je boravio Bajkušev, izaslanik iz Sofije, koji je nagovorio kaluđere da od Bugarske potraže zaštitu. Hilandarci su to i prihvatili jer je manastir bio u velikim dugovima.

Naredne 1898. godine u Hilandaru nije obeležena sedamstogodišnjica manastira jer je bugarski trgovački agent u Solunu Atanas Šopov ubedio monahe da takav praznik uopšte ne postoji. Sukob i svađe između bugarskih i srpskih pristalica u to vreme bili su na vrhuncu i čak su doveli do jednog ubistva u manastiru.

Ipak, krajem 1899. naziru se mogućnosti za povoljno rešenje hilandarskog pitanja. Te godine kralj Aleksandar prima jednu delegaciju hilandaraca i tada se, po svemu sudeći, krenulo s pregovorima. Početkom februara 1900. godine Branislav Nušić, koji je jedno vreme bio konzul u Solunu, pisao je bratstvu Hilandara da će se posao koji su započeli morati da se završi povoljno po Hilandar. Sposobni Nušić je u živom kontaktu s Hilandarom od 1899. i monasima nudi pravnu, materijalnu i svaku drugu pomoć srpskog konzulata u Solunu.

U pismu iz decembra 1900, koje je upućeno tadašnjem ministru spoljnjih poslova Aleksi S. Jovanoviću, episkop šabački Dimitrije objašnjava kako je došlo do toga da on bude upućen na Hilandar, ali i još mnogo toga. Episkop piše da je bratstvo Hilandara očekivalo pomoć od Bugarske, ali da ona usled materijalnih neprilika nije bila u stanju da pomaže Hilandar. Tada se bratstvo Hilandara obratilo episkopu Dimitriju jednim pomirljivim pismom, koje je episkop prosledio kralju Aleksandru.

Ugovor srpske države i crkve i manastira Hilandara sklopljen je 30. marta 1900. godine. Srbija se, između ostalog, obavezala da vrati sav manastirski spoljnji dug, da daje manastiru godišnju pomoć od 1.000 lira, da se monasi starosedeoci ne gone…

Episkop Dimitrije je boravio u Hilandaru od marta do kraja maja 1900. godine, a s njim su sa Svete Gore u Srbiju doputovala tri kaluđera, koji su došli da zahvale kralju Aleksandru Obrenoviću na pomoći. Hilandar je ostao srpski i ako ga budemo brižljivo čuvali, ostaće zauvek.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu