Јован Скерлић је у свом Историјском прегледу српске штампе 1791-1911. дао хронолошки увид у појаву првих српских листова на крају XВИИИ и почетком XИX века. Овај период представља зачетак српске штампе и појаву прве читалачке публике.
Први часопис међу Србима, а и међу свим Јужним Словенима био је Славеносербски магазин, то јест: Собраније разних сочиненіји и превод к ползи и увеселеніју служашцих, које је 1768. у Венецији почео издавати Захарије Орфелин. А први српски лист појављује се крајем XВИИИ века када је грчки штампар Маркидес Пуљо заједно са неколико српских трговаца покренуо лист под насловом Сербски новини. Лист је био штампан на два ступца црквеном азбуком, а писан рускословенским језиком, са већим и мањим додацима српског народног језика.
Преостали листови који су писани више народним, него црквеним језиком, односно само народним језиком, а штампани грађанском азбуком били су: Славено-сербски ведомости, које је издавао Стефан Новаковић, као и Новине сербске из царствујушцеја града Віене, које у Бечу објављују Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић. Програм ових листова тицао се великих коалиција европских владара против Француске републике, против Наполеона; говорило се о конгресу у Бечу, о повратку Наполеона са Елбе, његовој стодневној владавини и заточеништву на острву св. Јелене, а у кратким и узгредним белешкама било је речи и о новом устанку у Србији 1815. и о њеном ослобођењу. Такође, писало се о полемици између Вука Караџића и његових противника поводом реформаторских идеја у погледу језика и правописа, а стварале су се и прве идеје о панславизму под утицајем Јосифа Добровског и Јернеја Копитара. А Сербске народне новине Теодора Павловића заступале су идеју српске Војводине, захтевајући њену националну аутономију услед политичке мађаризације немађарских народности.
Почетком двадесетих година XИX века Димитрије Давидовић издаје у Београду први број Новина српских. Програм овог службеног листа подразумевао је политичке вести из Србије и других европских земаља, указе кнеза и правитељства, књижевне вести и многе беседе и манифесте поводом Сретењског устава из 1835, чији је творац сам уредник. Уместо поучног и забавног додатка у коме су се оглашавали писци Сима Милутиновић, Јован Ст. Поповић, Јован Хаџић, Матија Бан и др., овај лист од 1843. добија нови додатак, у виду најстаријег књижевног листа у Србији – Подунавку. У то време и Теодор Павловић, који је оживео Матицу српску и поново покренуо Летопис сербски, основао је Сербски народни лист, у коме се први пут јављају илустрације, али и развијање идеја солидарности код свих словенских народа, Сербске народне новине, као и популарни алманах Драгољуб.
Историјски преглед српске штампе Јована Скерлића показује нам и да је четрдесетих година XИX века било мањих листова који су били више забавног и књижевног него политичког карактера, и који су и доносили важне вести из страних и домаћих извора које се односе и на општи државно-грађански живот, на добре уредбе и законе, науке и вештине, као што је: Пештанско-будимски скоротеча, Српски улак, Новине читалишта београдског, Вестник, који је издавао Коста Богдановић, а једно време је на њему сауредник био и Јаков Игњатовић. А Напредак, који је уређивао прослављени публициста др Данило Медаковић, био је националистички лист који је подржавао начело демократије, али и напредне европске идеје из 1848. То је био први српски лист који је штампан новим правописом Вука Караџића и који је поново покренут 1863, само што се сад уредник мимоишао са млађом радикалном струјом и почео је чак писати старим правописом.
Јован Скерлић у својој студији наводи и да педесете, шесдесете и седамдесете године XИX века нису биле повољне за развој српске штампе због неповољних политичких околности и сталне цензуре која је гушила њихову слободу и трајност. Национални и либерални листови педесетих година били су Шумадинка љубомира П. Ненадовића и Српски дневник др Данила Медаковића. Ненадовићев српски патриотизам није желео да зна за званичне разлоге који су налагали туркофилску и аустрофилску политику, па је убрзо дошао у сукоб са влашћу јер је говорио и о републиканским манифестацијама на југу Француске (дух републиканаца је дух народа коме ће бити добро једино ако је слободан). А о забрани излажења овог листа најбољи суд је изрекао његош (в. љубомир Ненадовић, Писма из Италије). Када је поново покренута била је више забавног карактера, јер је углавном садржала анегдоте и огласе, али је ипак у родољубивом и словенском духу извештавала о политичким стварима, државном удару Наполеона ИИИ, Кримском рату… Српски дневник др Данила Медаковића је политички лист и један од врло ретких словенских листова у Аустрији онога времена који је имао велики утицај на Србе, а уз њега иде и књижевни додатак Седмица.
У Историјском прегледу српске штампе Јована Скерлића шездесете године XИX века обележавају либерали Владимир Јовановић, Стојан Бошковић, Милован Јанковић и Алимпије Васиљевић.
Владимир Јовановић је био најпре главни сарадник Трговачких новина, које су се бавиле само спољном политиком, али су се у њима убрзо нашле либералне идеје и доследно су тражене судске, привредне и економске реформе, да би касније покренуо у Женеви недељни лист Српска слобода. Поред идеје слободе и уставности (јер је нарочито устајао против владарског апсолутизма у Србији и против туђинског угњетавања српског народа у Аустрији и Турској), Владимир Јовановић је доносио и чланке о приликама, потребама и невољама српског народа и доприносио да се српско питање што боље истакне пред европским либералним јавним мњењем.
Србија је политичко-економски лист либералне опозиције у Србији који у Београду покреће љубомир Каљевић, и један је од најбољих идеолошких листова у целокупној српској штампи, на коме су радили Ђура Јакшић и Светозар Марковић. Занимљиво је да је и у Призрену покренут један такав недељни лист на српском и турском језику који носи назив града – Призрен. Заставу покреће др Светозар Милетић и после Српских новина је најстарији српски политички лист. Програм овог листа је у три боје Заставе која симболише уставност, народност и грађанску и народну равноправност у слободној земљи. Међу првим сарадницима су били: Јован Јовановић Змај, др Лаза Костић, др Михаило Полит-Десанчић, Илија Вучетић, Стева Поповић, Владимир Јовановић и многи други омладинци. Седамдесетих година овај лист ширећи национализам и даље проповеда либералне идеје, показујући симпатије према републиканским покретима у Европи и отвореност према млађој радикално-социјалистичкој генерацији, која је имала нове политичке и социјалне идеале. Интересантан је и Србобран који се као конзервативан и клерикалан лист бавио одбраном црквене јерархије у јавности, а уређивао га је Петар Нинковић.
Сатирични и хумористички листови који су помагали либералним органима власти били су: Комарац и Змај Јована Јовановића Змаја, Хумориста и Рен Ђорђа Рајковића, Јовановићевог сарадника у Комарцу, Панчевац, у коме је први пут 1871. преведен Комунистички манифест Карла Маркса и Фридриха Енгелса… Светозар Марковић је као вођа новог покрета у том листу водио своје главне полемике и подвргавао оштрој критици либерале и нову уставност у Србији.
Седамдесетих година постављен је темељ српској демократској и радикалној штампи, како о томе пише Јован Скерлић у Историјском прегледу српске штампе. Средиште српског духовног живота постаје Београд и његова штампа показује велику живост иако се борила са суровом цензуром и иако се читалачка публика тек стварала. Скерлић посебно истиче демократске и социјалистичко-радикалне листове Раденик у Београду и Јавност у Крагујевцу, који су израз даровитог публицисте Светозара Марковића. О социјализму је прво почео да пише у либералним листовима Србија, Застава и Панчевац. Раденик је био први социјалистички лист не само међу Јужним Словенима, већ на целом Балканском полуострву, али је брзо угушен јер су га поједини владини листови оптуживали да ради за Интернационалу, нову Комуну, за династију Карађорђевића, а поједини и да је Светозар Марковић са својим друговима саучествовао у убиству кнеза Михаила 1868. године. А Светозар Марковић је уређивао и још неке листове: Јавност је лист у коме се створио први програм будуће радикалне странке, који је имао задатак да изнесе све што народ тишти у одређеном тренутку и да истакне све социјалне и политичке реформе које се имају решити у корист народа. А Ослобођење је нов лист за науку и политику које Марковић у Крагујевцу покреће по изласку из затвора. Након његове смрти, његови пријатељи 1876. покрећу у Крагујевцу лист Старо Ослобођење.
Јован Скерлић је нагласио да се осамдесетих година нарочито развија политичка, страначка штампа, са дужим уводним чланцима, са полемикама у којима се није устезало прићи грубој увреди. У Србији је извршено ново политичко груписање на либерале, радикале, напредњаке и социјалисте и свако од њих имао је свој орган оглашавања: напредњаци Видело, либерали Српску независност, радикали Самоуправу, а социјалисти Радника и Борбу. 1883. настају листови који имају политичку боју, али су разноврснијег садржаја и обраћају се широј публици: Српске новине, Београдски дневник и Нови београдски дневник, у којима треба гледати прве почетке штампе за вести и обавештења, Мале новине…, а ту спадају и сатирични листови Ћоса и Дар-мар, Брка, Телефон и Ера…
Деведесете године доносе, истиче Јован Скерлић у Историјском прегледу српске штампе, нове вечерње листове који поред политичког садржаја, већу пажњу поклањају вестима о дневним догађајима из обичног живота, и старају се да подлистак, обилно попуњаван сензационалим романима, што више привуче и задржи пажњу читалаца. Тако су покренуте: Вечерње новине, Вечерње новости, Мали журнал, Београдске новине, а три од њих још и данас постоје: Вечерње новости, Мали журнал и Београдске новине. Развитак српске штампе иде у правцу информативне и нестраначке штампе која посебну пажњу посвећује репортажи и занимљивостима, пре него полемикама, вестима пре него идејама, подлиску пре него допису, илустрацијама… Доктриниран политички орган који је у неколико стотина примерака ишао у унутрашњост, данас припада прошлости. њих су заменили прости страначки листови који су више постали политички билтени и који се читају политичкој публици.
Јован Скерлић се у Историјском прегледу српске штампе посебно бави и неким листовима, часописима, појединим друштвима и установама које имамо и данас: Вечерње новости, Политика, Српски књижевни гласник, Српска књижевна задруга…
&нбсп;
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис издата целокупна дела Јована Скерлића, међу којима су и критички радови Домаћи и страни писци и књиге, као и критике и фељтони других мање познатих аутора као што су: Јаша Продановић (Наши и страни), Лаза Костић (О Јовану Јовановићу Змају), Растко Петровић (Есеји и чланци), Бранислав Нушић (Разни списи) итд.