Душан Рогић (1855–?) био је значајан културни радник који се залагао за културу и положај Срба у Хрватској, иако долази из Војводине. Рођен је у Срему, тачније у Шимановцима 1855. године, а школовао се као и већина тадашњих добрих ђака из тог краја у Сремским Карловцима. Након матуре одлази на студије и то на Филозофски факултет у Загребу, па ће тамо и остати, посветивши се у почетку новинарству. Био је уредник часописа Српски забавник, који је пратио живот српске заједнице у Хрватској, који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу. На крају првог броја уредништво се обратило јавности посебним чланком, где се каже да се у Загребу већ дуже време осећа потреба за једним српским књижевним листом, и то из два разлога: први је да се тиме „даје видљив знак о српскоме животу”, а други да се преко овог листа однегује српска читалачка публика. Ипак, 1897. Душан Рогић је отпуштен из службе из политичких разлога и прелази у Србију, где ради као привремени учитељ. Пред Први светски рат губи му се траг у Пироту, где је радио у гимназији. Јако је мало података о његовом животу и углавном их дознајемо из самог часописа.
Занимљиво је и да у првом броју новина, 5. јануара 1884, Рогић објављује своју трагедију у пет радњи под именом Златица, а садржај се односи на народносне размирице Срба и Хрвата.
Душан Рогић је очигледно прижељкивао слогу и уједињење, што није необично јер знамо да је илирски покрет под вођством Људевита Гаја имао јако велики број присталица. Али није могао да заобиђе приказ размирица, мржње, случајеве страсног младалачког противљења идеалу братске слоге, а која је за циљ имала и ослобођење од туђинске власти. Све то је видно у његовом делу Србин и Хрватица. У том краћем роману он као разлог помирења види остварење љубави између младића и девојке који припадају различитим нацијама. Занимљиво је и да Душан Рогић чак наглашава и постојање „прелетачевића” или опортуниста кроз лик особе која је најпре била међу илирцима, а онда на другој страни, можда и из интереса или потребе за скретањем пажње јавности. Све то заједно даје у причи Србин и Хрватица једну интригантну слику односа две нације, и чињеницу о постојању опречних националних програма чији су носиоци имали различите идеале и идеологије.
Душан Рогић се, наравно, не бави само овом темом. Он је понегде сличан и Јакову Игњатовићу, јер приказује живот грађанске омладине у Војној крајини, али је занимљиво да ће у једном свом делу обрадити лик сличан ономе који проналазимо у Вечитом младожењи. У делу Снови и јава, роман једног младожење он ће приказати једног кицоша, љубитеља моде који прати све новине и, наравно, прижељкује девојку истакнуте лепоте. Пред њим су бројне препреке, а пре свега такмичење са другим младићима па и момачке сплетке. На радост читалаца Рогић завршава причу срећним крајем, јер јунак проналази љубавно остварење уз девојку која му раније није била тако интересантна, али су га живот и искуство научили правим вредностима. Дела Душана Рогића немају високу књижевну вредност, али чувају од заборава једно време, навике, стил живота…
Вероватно најозбиљније дело је У престоници, роман једне институтке. Прича о суноврату једне поштене младе девојке тиче се питања слободне љубави, нехуманог односа родитеља према посрнулој ћерки, али је видан и онај мрак и маргина коју неминовно поседује сваки већи град, па и српска престоница, и то чак пре Првог светског рата.
Млада жена коју Душан Рогић приказује није се држала завета да своју невиност сачува до брака, поклекла је пред силом заљубљености у једног младића који ју је изневерио, затим су је због тог греха одбацили и родитељи да је све дубље и дубље срљала у неморалан живот, који јој је напослетку условио духовни слом и одустајање од света и живота. И та трагична прича у великој мери је архетипска, чак на моменте предвидива, осим што је Рогић приповеда сасвим у духу времена када се дешава, дакле он сјајно осликава живот с почетка двадесетог века у престоници. Назив приче вероватно потиче од жеље да се потцрта како велики град може да буде или је био опасан вртлог за неискусну младу девојку, а вероватно у супротности са провинцијом и селом где се такав случај вероватно не би десио, и где би девојка због страха да је не разоткрију вероватно не би прекршила патријархалну забрану конзумирања предбрачне љубави.
Он даје ефектан портрет страшног друштвеног шљама, манипулатора који користе несрећу младих девојака. Али и болну и страшну слику родитеља који чак не желе да ћерки помогну, а на крају пате због њене трагедије.
У том смислу Душан Рогић јесте свет и савест свог времена, иако се можда не убраја међу најталентованије ауторе, он је свакако добар аналитичар и посматрач социјалних проблема.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис издао је дела многих заборављених писаца као што су Стеван Ј. Јевтић, Бранимир Ћосић, Милица Јанковић, Јелена Димитријевић итд.
Сва дела Душана Рогића можете видети ОВДЕ.