Dušan Rogić (1855–?) bio je značajan kulturni radnik koji se zalagao za kulturu i položaj Srba u Hrvatskoj, iako dolazi iz Vojvodine. Rođen je u Sremu, tačnije u Šimanovcima 1855. godine, a školovao se kao i većina tadašnjih dobrih đaka iz tog kraja u Sremskim Karlovcima. Nakon mature odlazi na studije i to na Filozofski fakultet u Zagrebu, pa će tamo i ostati, posvetivši se u početku novinarstvu. Bio je urednik časopisa Srpski zabavnik, koji je pratio život srpske zajednice u Hrvatskoj, koji je od 5. januara 1884. godine izlazio svakog 5, 15. i 25. dana u mesecu. Na kraju prvog broja uredništvo se obratilo javnosti posebnim člankom, gde se kaže da se u Zagrebu već duže vreme oseća potreba za jednim srpskim književnim listom, i to iz dva razloga: prvi je da se time „daje vidljiv znak o srpskome životu”, a drugi da se preko ovog lista odneguje srpska čitalačka publika. Ipak, 1897. Dušan Rogić je otpušten iz službe iz političkih razloga i prelazi u Srbiju, gde radi kao privremeni učitelj. Pred Prvi svetski rat gubi mu se trag u Pirotu, gde je radio u gimnaziji. Jako je malo podataka o njegovom životu i uglavnom ih doznajemo iz samog časopisa.
Zanimljivo je i da u prvom broju novina, 5. januara 1884, Rogić objavljuje svoju tragediju u pet radnji pod imenom Zlatica, a sadržaj se odnosi na narodnosne razmirice Srba i Hrvata.
Dušan Rogić je očigledno priželjkivao slogu i ujedinjenje, što nije neobično jer znamo da je ilirski pokret pod vođstvom Ljudevita Gaja imao jako veliki broj pristalica. Ali nije mogao da zaobiđe prikaz razmirica, mržnje, slučajeve strasnog mladalačkog protivljenja idealu bratske sloge, a koja je za cilj imala i oslobođenje od tuđinske vlasti. Sve to je vidno u njegovom delu Srbin i Hrvatica. U tom kraćem romanu on kao razlog pomirenja vidi ostvarenje ljubavi između mladića i devojke koji pripadaju različitim nacijama. Zanimljivo je i da Dušan Rogić čak naglašava i postojanje „preletačevića” ili oportunista kroz lik osobe koja je najpre bila među ilircima, a onda na drugoj strani, možda i iz interesa ili potrebe za skretanjem pažnje javnosti. Sve to zajedno daje u priči Srbin i Hrvatica jednu intrigantnu sliku odnosa dve nacije, i činjenicu o postojanju oprečnih nacionalnih programa čiji su nosioci imali različite ideale i ideologije.
Dušan Rogić se, naravno, ne bavi samo ovom temom. On je ponegde sličan i Jakovu Ignjatoviću, jer prikazuje život građanske omladine u Vojnoj krajini, ali je zanimljivo da će u jednom svom delu obraditi lik sličan onome koji pronalazimo u Večitom mladoženji. U delu Snovi i java, roman jednog mladoženje on će prikazati jednog kicoša, ljubitelja mode koji prati sve novine i, naravno, priželjkuje devojku istaknute lepote. Pred njim su brojne prepreke, a pre svega takmičenje sa drugim mladićima pa i momačke spletke. Na radost čitalaca Rogić završava priču srećnim krajem, jer junak pronalazi ljubavno ostvarenje uz devojku koja mu ranije nije bila tako interesantna, ali su ga život i iskustvo naučili pravim vrednostima. Dela Dušana Rogića nemaju visoku književnu vrednost, ali čuvaju od zaborava jedno vreme, navike, stil života…
Verovatno najozbiljnije delo je U prestonici, roman jedne institutke. Priča o sunovratu jedne poštene mlade devojke tiče se pitanja slobodne ljubavi, nehumanog odnosa roditelja prema posrnuloj ćerki, ali je vidan i onaj mrak i margina koju neminovno poseduje svaki veći grad, pa i srpska prestonica, i to čak pre Prvog svetskog rata.
Mlada žena koju Dušan Rogić prikazuje nije se držala zaveta da svoju nevinost sačuva do braka, poklekla je pred silom zaljubljenosti u jednog mladića koji ju je izneverio, zatim su je zbog tog greha odbacili i roditelji da je sve dublje i dublje srljala u nemoralan život, koji joj je naposletku uslovio duhovni slom i odustajanje od sveta i života. I ta tragična priča u velikoj meri je arhetipska, čak na momente predvidiva, osim što je Rogić pripoveda sasvim u duhu vremena kada se dešava, dakle on sjajno oslikava život s početka dvadesetog veka u prestonici. Naziv priče verovatno potiče od želje da se potcrta kako veliki grad može da bude ili je bio opasan vrtlog za neiskusnu mladu devojku, a verovatno u suprotnosti sa provincijom i selom gde se takav slučaj verovatno ne bi desio, i gde bi devojka zbog straha da je ne razotkriju verovatno ne bi prekršila patrijarhalnu zabranu konzumiranja predbračne ljubavi.
On daje efektan portret strašnog društvenog šljama, manipulatora koji koriste nesreću mladih devojaka. Ali i bolnu i strašnu sliku roditelja koji čak ne žele da ćerki pomognu, a na kraju pate zbog njene tragedije.
U tom smislu Dušan Rogić jeste svet i savest svog vremena, iako se možda ne ubraja među najtalentovanije autore, on je svakako dobar analitičar i posmatrač socijalnih problema.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris izdao je dela mnogih zaboravljenih pisaca kao što su Stevan J. Jevtić, Branimir Ćosić, Milica Janković, Jelena Dimitrijević itd.
Sva dela Dušana Rogića možete videti OVDE.