Da li znate ko je Milovan Vidaković

MilovanVidakovic_2
MilovanVidakovic_2

Milovan Vidaković (1780–1841)

Milovan Vidaković, srpski književnik i romanopisac, rođen je u maju mesecu 1780. godine u selu Nemenikuće u podnožju Kosmaja. Otac mu je bio nepismeni seljak, pa je Milovan svoje rano detinjstvo provodio čuvajući stoku i slušajući narodne epske pesme, bajke i legende. Za vreme Kočine krajine, 1788–1791, porodica Vidaković beži u Srem i nastanjuje se u Irigu, gde Milovan Vidaković polazi u školu. Nakon završetka austrijsko-turskog rata, njegov otac vraća se u rodno Nemenikuće, ali Milovan ostaje u gradu kod svojih rođaka. Zanimljivo je da je preživeo i strašnu kugu koja je Srem pustošila 1795. i 1796. godine. Od 1799. do 1805. godine školuje se u gimnazijama u Segedinu, Novom Sadu i Temišvaru, pa odlazi na studije filozofije prvo u Segedin, da bi onda prešao u Kežmark, gde studira i prava. Školovanje nastavlja u Pešti, 1808. godine, istovremeno radeći kao djetovospitatelj, odnosno tutor peštanskim đacima. Godine 1817. Milovan Vidaković počinje da radi kao profesor Srpske gimnazije u Novom Sadu, odakle je otpušten 1824, te se vraća tutorstvu i privatnom podučavanju đaka u Temišvaru, Sremskim Karlovcima i Kulpinu. Od 1835. godine nastanjuje se u Pešti, gde je pomagao školovanje srpskih đaka. Milovan Vidaković umro je u Pešti, 28. oktobra 1841. godine. Sahranjen je na peštanskom srpskom groblju, gde mu je spomenik podigla Matica srpska.

Književni rad Milovana Vidakovića

Milovan Vidaković je, u punoj tradiciji evropskog prosvetiteljstva i enciklopedista, bio pravi erudita, poliglota i čovek raznovrsnih interesovanja. Jednom rečju – pravi evropski obrazovani pisac. Pored filozofije i prava koje je studirao, posebno se zanimao za istoriju, teologiju, književnost i jezike – pored srpskog jezika, znao je i latinski, nemački, mađarski i francuski jezik. Ono što je za srpsku istoriju književnosti posebno značajno, to je Vidakovićev doprinos razvoju teorije romana kod nas. Ne samo da je Milovan Vidaković jedan od prvih romanopisaca u srpskoj književnoj tradiciji već je i jedan od prvih teoretičara romana kod nas. Bez obzira na to što nije iza sebe ostavio nijedan teorijski spis, njegov sistem se može rekonstruisati iz raznih izjava, privatnih pisama i predgovora. Rečima Jovana Deretića: „U njegovim teorijskim izjavama, razbacanim i izloženim bez sistema, ima više unutarnjeg reda i sistematičnosti nego što bi se očekivalo od pisca za koga se misli da je nesrećan, haotičan, o kome je Vuk rekao da bunca kao baba u bolesti.”

Milovan Vidaković bio je izuzetno plodan srpski pisac. Napisao je sedam romana: Usamljeni junoša (1810), Velimir i Bosiljka (1811), Ljubomir u Jelisiumu I-III (1814, 1817, 1823), Kasija carica (1827), Siloan i Milena (1829), Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice (1833) i Selim i Merima (1839). Sve ove romane štampao je u Budimu, uz pomoć dobrotvora i prenumeranata. Međutim, ovime se ne iscrpljuje spisak književnih dela Milovana Vidakovića. Napisao je i nekoliko spevova religioznog karaktera, istoriju srpskog naroda po ugledu na čuveno delo Jovana Rajića, dva dramska prevoda, a iza njega je ostala i nedovršena autobiografija.

Prvi roman u istoriji srpske književnosti napisao je Atanasije Stojković (Astrid i Natalija, 1801), ali Milovan Vidaković je taj koji je najviše doprineo popularnosti ove književne vrste kod nas. Njegovi romani bili su izuzetno čitani, sva njegova dela bila su veoma rasprostranjena i, prema rečima Dragutina Ilića, uz Dositejeva Priključenija i Basne bili su osnovno štivo čitalačke publike. O njegovoj popularnosti možda najslikovitije govori podatak da su roditelji svojoj deci davali imena prema likovima njegovih romana, te da su u građanskom staležu ova narodna imena sasvim potisnula crkvena.

Na ovoliku Vidakovićevu popularnost Vuk Stefanović Karadžić jednostavno nije mogao da ostane ravnodušan. Posebno mu je zamerao netačno prikazivanje istorije srpskog naroda, odstupanja od narodne tradicije i običaja. U svojim romanima Vidaković zapravo prikazuje ondašnje građansko društvo, ali radnju smešta u srpski srednji vek, pa se Usamljeni junoša događa za vreme despota Stefana Lazarevića, Velimir i Bosiljka za vreme Đurđa Brankovića, a Ljubomir u Jelisiumu za vreme cara Dušana. Otuda dolaze brojni anahronizmi koji su viđeni kao izrazite mane ovih romana i koji su bili okosnica Vukove kritike.

Braneći se od brojnih kritičara, Vidaković daje svoje shvatanje romana kao dela fikcije, koje ne treba prosuđivati sa njegove naučno-istorijske tačnosti. Roman je „poetičesko izmišljenije” u kome nije bitno „kad je, gdi je i kako je bilo”. Ono što Vidaković ističe, a što je za teoriju romana izuzetno značajno, to je da se istina ne nalazi u spoljašnjim oznakama, već u unturašnjoj strukturi romana i njegovom dubljem, opštem značenju. U tom smislu, Sava Damjanov će, sa punim pravom, utvrditi da je Vidaković moderniji od Vuka (u svojoj knjizi eseja iz 2002. godine).

U svojim romanima Vidaković prekida dotadašnju proznu tradiciju u srpskoj književnosti, koja se oslanja na staru srpsku književnost i srednjovekovna žitija, koja su podređena političkim i moralnim zahtevima. On se, pre svega, oslanja na antički grčki ljubavni roman i srenjovekovni viteški roman. Sa Milovanom Vidakovićem u srpskoj književnosti počinje tradicija umetničkog romana koju će dalje razvijati Jovan Sterija Popović, Bogoboj Atanacković, Jakov Ignjatović, a čije će najviše umetničke domete doseći Miloš Crnjanski.

U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je reizdao i slična dela, takođe zaboravljenih autora kao što su Bogoboj Atanacković (Dva idola), Jakov Ignjatović (Milan Narandžić, Vasa Rešpekt, Čudan svet, Večiti mladoženja), Dositej Obradović (Basne), Jovan Sterija Popović (Izabrane komedije, Džandrljiv muž i druge drame, Roman bez romana i Ženidba). Svi naslovi se mogu kupiti online.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *