Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Михаило Мандић
Исповест једног уништитеља прошлости
- јун 1899.
Велика дела сам учинио за десет година у служби Аустроугарске монархије, те сматрам да је коначно дошло време и да запишем једно од њих – уз наду да ће их бити још.
- јун 1899.
Потичем из врло богате српске породице, што дугујем мудрости мојих предака. Они су, тада настањени у близини Београда, учинили паметну ствар – променили су имена и веру, и заузврат добили благостање од Османског царства. Када је Карађорђе подигао буну на Турке, 1804. године, мој прадеда је схватио да ће их устаници сматрати издајницима, те се са породицом дао у бег преко Саве. Променили су имена и веру, и заузврат добили благостање од тадашњег Аустријског царства.
Рођен сам четрдесет и четири године након тога, у Банату. Већ одмалена показивао сам вештину у учењу језика, те ме је отац дао на високо образовање у Беч, са усмерењем на проучавање историје. Тако сам постао зналац неколико „мртвих” језика, али и пар савремених, европских. Ипак, учење историје ми није представљало љубав, већ алат за спровођење циља. А циљ не одређујем ја, већ Монархија. Зато сам, по завршетку школовања, примљен у посебну службу, звану Уходе. Није сваки ухода имао исто задужење – неки су били извидници, неки убице, неки узбуњивачи, али мени је, због знања језика, дато да се бавим списима. Срж мог посла је била проста: пронаћи неки стари српски спис, проучити га, оценити да ли је неподобан за наше интересе, и ако јесте, онда га уништити. Не сакрити, ни препродати, већ неповратно уништити.
Као што рекох, то чиним десет година. Не сматрам да радим лошу ствар. Што се мене тиче, историја, грубо гледано, је само један од ступњева људског развоја. Неопходан ступањ, али пролазан. Човек не треба да се води прошлошћу, већ садашњошћу. То су добро схватали и моји преци.
- јул 1899.
Добио сам нови задатак. Монархија је чула за наводно пророчанство неке видовњачке породица са запада Србије, које каже: „Када се отвори рудник соли у селу Солотуша, Србија ће поново постати царевина.”
Мој задатак: да испитам веродостојност тог „пророчанства”. Какво понижење! Ово је испод моје вештине. Ја сам ловац на списе – на опипљива, материјална документа, а не на бапске приче. Зар је Монархија толико несигурна у своју моћ да их и сам помен ширења једне малене земље испуњава страхом?
- јул 1899.
Сазнао сам да се то „пророчко” село зове Кремна. Крећем тамо вечерас, коњем.
- август 1899.
Срби воле да кажу: „Карту читај, сељака питај.” То се показује као тачна ствар, јер да сам пратио дату ми карту (тридесетак година стару), завршио бих у Црном мору.
- август 1899.
Стигао сам у Кремна, на пола пута између Ужица и Вишеграда. То село захвата две планине – Златибор и Тару. Срећом, сељани су причљиви, па је лако сазнати штошта. Питам их има ли у селу каквих пророка. „Има, јашта. Зову се Тарабићи”, кажу ми, и додају да се та породица доселила из Херцеговине, јер су, на пропутовању овим крајевима, видели змију са дукатом у устима (изгледа да је то добро знамење). На том месту су почели да копају, и нашли ћуп са дукатима. Новце су уложили у прављење куће, и ту се населили застално. Управо из те породице је, почетком овог столећа, изникао извесни Милош, који показивао „пророчке” способности, предвиђањем будућих догађаја. Он се упокојио још пре мог рођења. Срећом, ту „моћ” је тобож наследио његов синовац, Митар, до чије куће добијам упутства. Када сам стигао тамо, доживео сам непријатно изненађење – Митар Тарабић је умро. Баш пре неколико дана су му давали четрдесет дана. Што би рекли овдашњи Срби – баксуз.
Упитао сам сељане зна ли ико за пророчанство о руднику соли у Солотуши. Добио сам само слегнута рамена. Кажу да су се Милош и Митар већма поверавали свом куму, попу Захарији, па би он требало да зна. Ипак, он је отпутовао далеко, у Русију, и ко зна када ће се вратити. Потом су кренули да ми причају како су Тарабићи добили моћи пророштва од неког камења које је, у древна времена, пало с неба, али није ми било до слушања тих бајки. Пошто нема попа Захарије, једино место где има смисла отићи је у село из пророчанства.
- август 1899.
Солотуша, недалеко од варошице зване Бајина Башта. Распитавши се тамо, упућен сам до једног човека старог око педесет година, званог Видоје Стаменић, за кога кажу да „зна ко је ко, и ђе је шта”.
Упитао сам Видоја за легенду о руднику, и… чуо је за њу! Коначно, неки напредак у истраживању. Он не зна да ли рудник постоји, али каже да се код извора реке Солотуше може наћи неколико пећина. Ту су, у младости његовог деде, виђене козе како лижу стене – а козе, наравно, много воле со.
Видоје ме је одвео до прелепог извора реке Солотуше, који се налази подно једног високог каменитог брда, на чијем врху стоје остаци неке прастаре тврђаве. Уским, обраслим, и нимало безопасним стазама ме је спровео до две пећине. Нисам стручњак у тој области, али мени изгледа да ту нема никаквих рудника. Ипак, убележио сам где се налазе, па да Монархија пошаље неке стручњаке, да избуше мало туда, и провере. Одмах по изласку из друге пећине, Видоје је упро прстом на још једну пећину, право и изнад нас, до које не можемо стићи а да се мало не помучимо. Срећом, понео је уже и куку – спреман је то човек, свиђа ми се.
Једва сам се успео до пећине, и приметио необичну ствар: улаз је зазидан, осим отвора у облику крста, кроз који се улази унутра. Видоје каже да је ту некада била испосничка пећина, и да су у њој калуђери склањали многе старе књиге и списе из манастира Раче, да их Турци не би спалили. Пећина је висока, али без бочних одаја, тако да рудник сигурно није ту. Но, добро, барем сам сазнао за неки манастир са много списа… можда ту могу да нађем нешто корисно?
- август 1899.
Манастир Рача, у истоименом селу, недалеко од Бајине Баште. Задужбина српског краља Драгутина Немањића. По уласку тамо, показујем документа о чланству у Српској академији наука и уметности, и добијам „благослов” да проучавам богату манастирску ризницу. Наравно, нисам заиста део тог удружења, али Монархија ми је набавила папире, јер знају да то чланство може да ми отвори многа врата у Србији.
- септембар 1899.
Коначно, неки траг! Запис једног монаха из 1611. године помиње „стари град изнад реке, одакле со иде за Ужице”. То може бити она тврђава подно које сам био! Наравно, није засигурно да је тамо рудник – можда је то место било само трговачка станица, где је со долазила из других крајева. Али је најбољи траг који имам. Узимам лист са тим записом, и напуштам манастир.
- октобар 1899.
Видоје Стаменић ми је опет водич. Спровео ме је на врх брда, одакле се простире красан поглед на околину. На њему тврђава, коју овдашњи сељани зову Кулина. Невелика је, правоугаоног облика, са дебелим зидовима и две куле, од којих се једна урушила. Видоје ми прича легенду о настанку: Кулину је градила такозвана Проклета Јерина, жена српског деспота Ђурђа Смедеревца. Главни зидари су били Павле, Тома, и Коста. Да би сачувала тајну градње, Јерина је заточила њих тројицу на врху куле. Мајстори су се одлучили на очајнички покушај бекства: од остатака грађевинских материјала су направили крила, и винули се са куле. Павле је пао одмах испод брда, тамо где извире река, Тома нешто даље, а Коста најдаље. Зато у Солотуши и даље имају три места која сељани зову Палеж, Томин до, и Костин до.
- октобар 1899.
Трагали смо данима, не нашавши ништа вредно помена. Узео сам у руке онај лист из Раче, и гледао га с очајањем… и онда сам, на јарком сунцу, угледао нешто: једва приметне обрисе на листу, избледеле или зубом времена, или нечијом намером. То је био груб цртеж Кулине, у знатно бољем стању него сада. Са спољног зида, танка, испрекидана линија која иде ка доле, до неког шестокраког цветића.
Одмах сам појурио ка том месту на зидинама, и одатле, по осећају, пратио „пут” са цртежа. Нешто касније, наишао сам на једну глатку стену, на којој се, обрастао маховином, наслућивао урезан шестокраки цвет. Видоје се спустио за мном, и загледао у то место. Потом је испричао нову легенду: да на Кулини постоји једна плоча, испод које је благо, али које чува велика, црна змија-чувар. Очи су ми се озариле. Замолио сам Видоја да ми помогне да померим ту плочу-стену. „Срећом, понео је ћускију”, рекох ја, он је врло способан човек (а и не боји се те наводне змије). Једва, трудом из петних жила, померили смо стену. Пред нама се указао отвор… и тунел. Провирио сам унутра, и дотакао зидове. Потом сам их принео устима – слан укус. Пронашли смо рудник! Видоје је ускликнуо: „Брате мој Србине! Богу слава! Србија ће јопет бит царевина!”
У том тренутку као да ми се нешто покренуло у глави. Нешто што је већ поколењима усађивано у моју породицу. Нешто за шта сам учен. Дохватио сам један камен, и њиме ударио Видоја у главу. Његово тело се скотрљало низ провалију, стотине метара испод. Први пут сам убио некога.
Узео сам спис-мапу из Раче, и убацио је у рудник. Затим сам из торбе извадио један штапић – неки нови изум који зову „динамит” – запалио његов врх, и ставио га на почетак рударског окна. Потом сам започео удаљавање одатле, али ме је прекинуо Видојев глас: „Брате мој Србине!” То није могао бити Видоје, али сам убеђен да сам га чуо. Преплашен, зауставио сам корачање, и окренуо се. Динамит је тада експлодирао, затрпавши окно, али и расцепивши стену, чији делићи су полетели на све стране. Један од њих ми се зарио у око.
- октобар 1899.
Једва сам се вратио кући. Рана у глави ми је лоше. Пријавио сам успех задатка, и добио похвале од врха Монархије.
- јануар 1900.
Сваке ноћи сањам Видоја. Не да ми мира. Желео сам да напустим Аустроугарску и предам се српским жандармима због убиства… али немам снаге за пут. Мучно умирем од ране. Праведна казна за почињене страшне грехе.