Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Rešena stvar

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije

Tamara Lujak

Rešena stvar

Dva su se sunca našla na suprotnim stranama neba kada je glasnik, visoki, mrki ubica, ušao u šator i poklonio se tamnoputom muškarcu koji je, ležeći na velikim, svilom izvezenim jastucima, proučavao nekakve spise.

Vladar s nestrpljenjem odloži dokumenta u stranu i zagrme:

– Govori!

Dan se lagano bližio kraju i jara pod šatorom najzad je počela da jenjava.

Ima čitava sedmica kako je manju četu poslao u pustinju i tek mu se sada čovek sa vestima vraća. Bio je besan i na ivici, već dobrano istrošenih, živaca. Namestio se bolje na jastucima i poslužio se voćem iz ogromne činije na niskom stolu.

– Presreli smo karavan pre tri dana – započe grdosija. Držao se gordo, pa opet, leđa su mu bila povijena od napornog puta i jahanja. Tri je šestonoga konja pod sobom satro u napadu. I pored toga se smešio jer bio je više nego uspešan. – Pružili su neočekivan otpor. Dva sam, najbolja, čoveka izgubio.

– Platiću ti za njih – vladar će nehajno. – Govori dalje.

Grdosija klimnu zadovoljno glavom, izračunavši koliko će se još novca naći u njegovom džepu. Odmerio je brzim pogledom prostoriju u kojoj je stajao, tapiserije istkane zlatnim i srebrnim nitima i oružje optočeno zlatom i dragim kamenjem, zadovoljno zaključivši da će uskoro sebi moći da priušti sličnu, ako ne i bolju.

– Doneli smo šest tovara blaga – pre nego što je dopustio da mu pređu preko usana, zadovoljno je premeštao reči pod jezikom, osećajući sve veću slast. Uvek je tako bilo pri izveštajima. Polazila bi mu voda na usta dok se prisećao surovih scena ubistava, zlostavljanja i masakriranja nedužnih žrtava. – I osam zarobljenika – ovde napravi značajnu pauzu, računajući na efekat koji će ona izazvati. – Uključujući i jednu ženu.

Vladar se naglo uspravi.

– Molim?

– Tako je – lagano će gorostas.

– Ali u karavanu koji sam vas poslao da napadnete nije trebalo da bude nijedne žene… Jesi li siguran da si opljačkao pravi?

– Sasvim siguran – potvrdi grmalj gordo.

– No, dobro. Dovedi je.

Poput munje, gorostas se okrenu i izađe iz šatora. Ču se kako je pucnuo prstom – to je bilo sve – i u prostoriju uđe žena izuzetne lepote, ruku vezanih na leđima. Stala je na sredinu prostorije i oštar, prezriv pogled uputila Vladaru. Ovome brk zaigra. Voleo je prkosne žene.

– Ko si ti? – upita je grdosija grubo.

– Venet – odgovori Neznanka, ne trepnuvši, kao da to sve objašnjava.

Teška ruka se spusti, šamar pljusnu, al’ lepotica ostade na nogama. Vladar podiže obrve u čudu. Ili je jača nego što sam mislio… Ili je na batine navikla, pomisli iznenađeno.

– Ko si? – ponovi dušman.

– Ilir – grmalj je začuđeno pogleda, ne prepoznavši reč.

– Mrziš me, a ne znaš kojem narodu pripadam.

Novi pokret maljave ruke, novi udarac. Glava se okrete u stranu, ali se pogled ne spusti.

Jaka, zaključi Vladar.

– Govori! – dreknu dželat i po treći put spusti ogromnu, mišićavu ruku. Od siline udarca Neznanki se glava okrenu, gusta, tamna kosa se rasu, a gornja joj se usna rascepi i krv poteče.

– Srbin! – viknu ponosno i zaklati se na nogama.

Kakav duh, pomisli Vladar.

Ni ovu reč ne prepoznavši, dželat sevnu očima i udari lepojku svom snagom. Ona pade na mekani ćilim bez glasa.

– Jeter! Dosta! – dreknu Vladar. Grdosija izbulji krupne oči u čudu.

– Odlazi – oštro će. – Ostavi nas.

Gorostas nemo klimnu glavom i povuče se istog trena.

– Ustani – obrati se Neznanki nešto mekšim glasom na čistom srpskom.

Ona se s mukom podiže i ostade da stoji, klateći se i dalje na nogama.

– Govorite srpski – prozbori s mukom i dodirnu obraz koji je goreo.

– Govorim sve jezike svemira – Vladar će samouvereno.

Neznanka rukom obrisa krv sa usana, ne prestajući gorljivo da posmatra čoveka pred sobom.

– Ne moraš da se brišeš. Lepa si i krvlju umrljana.

Osmehnula se. Vladar oseti da to nije zbog toga što joj je kompliment prijao.

– Ne brišem se zbog toga.

– Već zbog?

– Dostojanstva.

Posmatrao ju je jedan dugi trenutak sa odobravanjem. Tek je tad primetio jedrinu i punoću njenih skladno izvajanih linija. Voleo je oble, stamene žene. Nikad se, međutim, nije susreo sa takvom: borbenom, prkosnom, ponosnom. Sve koje je dosada u životu sretao, bile su ponizne, tihe, pokorne, čak i one visokog roda. Neznanka mu se sve više dopadala.

– Nije nužno da znam čija si i od kog roda, Zemljanko – poče lagano. – Važno je da znam kojim si dobrom, ili možda zlom, došla na Osmanu.

– Da te upozorim.

– Ti da upozoriš mene? Na šta?

– Ljude oko tebe. Nisu ti verni. Danas dižu ruku na mene, sutra će je na tebe podići.

Vladar stegnu pesnicu od ljutine.

– Kako se samo usuđuješ?!

– Onaj ko diže ruku na ženu, taj nije čovek, svetla glavo – Neznanka mu se prvi put obrati onako kako etikecija nalaže, bez trunke prezira ili sarkazma u glasu. – To i sam znaš. Inače ne bi tražio od drugoga da radi tvoj posao.

Vladar je ošinu pogledom, ali ne zbog reči koje mu je uputila, jer behu istinite, već zbog slobode da mu ih na takav način u oči saopšti.

– Jesu li sve Srpkinje takve, direktne i iskrene?

– Pokorio si Zemlju, moj narod, a da ga nisi upoznao. Kakav si ti to vladar? Zbog toga sam došla. Propašćeš ako svoje podanike u dušu ne upoznaš.

– A ti svoje poznaješ?!

– Tako je.

– Jesi li zato došla, Oli? – princeza se trgnu na pomen svog imena. – Tome da me podučiš?

– Jesam, Poglavaru.

– Znaš li da mogu zbog ovoga što si mi rekla glavu da ti odrubim?

– Znam, Gospodaru. Znam i to da možeš da činiš sa mnom što ti je volja.

– Zar bi mi se, gorda i dostojanstvena, kakva jesi, pokorila tek tako? Bila bi mi sluškinja, naložnica, ako mi se prohte? – upita Vladar, a brk mu se neprimetno izvi. Sve ga je više zabavljala.

– Ako se budeš ophodio prema meni s poštovanjem, mogu ti biti sluškinja. I kaduna – odgovori Oli mirno.

– Rekao sam naložnica – žustro je ispravi. – Ne umišljaj svašta.

– U mom narodu, ako čovek uzme devojku sebi, on je uzima za ženu.

Vladar je odmeri od glave do pete.

– A, ako je obljubi, ne oženivši je?

– Onda može da je ubije – uprkos teškim rečima koje su joj sišle s usana, princeza se nasmeši blago i učini mu se još lepšom.

Bajaz se uspravi na jastucima, začuđen obrtom. Oli je vodila razgovor, i to vrlo vešto, morao je priznati. Nije mogao da dozvoli da ga brk opet izda, ali duboko u sebi, Bajaz se osmehivao.

Da li je moguće da pred sobom ima ženu o kojoj je godinama sanjao? Samosvesnu, mudru, neustrašivu? I još od srpskog roda? Možda u tom narodu ima više od onoga što je dotad mislio?

– Dobro – reče lagano i lupi se po kolenu. – Onda je stvar rešena.

Princeza podiže glavu i upitno ga pogleda.

– Bićeš mi hanuma.

Oline se usne razvukoše u topao osmeh.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu