Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Тамара Лујак
Решена ствар
Два су се сунца нашла на супротним странама неба када је гласник, високи, мрки убица, ушао у шатор и поклонио се тамнопутом мушкарцу који је, лежећи на великим, свилом извезеним јастуцима, проучавао некакве списе.
Владар с нестрпљењем одложи документа у страну и загрме:
– Говори!
Дан се лагано ближио крају и јара под шатором најзад је почела да јењава.
Има читава седмица како је мању чету послао у пустињу и тек му се сада човек са вестима враћа. Био је бесан и на ивици, већ добрано истрошених, живаца. Наместио се боље на јастуцима и послужио се воћем из огромне чиније на ниском столу.
– Пресрели смо караван пре три дана – започе грдосија. Држао се гордо, па опет, леђа су му била повијена од напорног пута и јахања. Три је шестонога коња под собом сатро у нападу. И поред тога се смешио јер био је више него успешан. – Пружили су неочекиван отпор. Два сам, најбоља, човека изгубио.
– Платићу ти за њих – владар ће нехајно. – Говори даље.
Грдосија климну задовољно главом, израчунавши колико ће се још новца наћи у његовом џепу. Одмерио је брзим погледом просторију у којој је стајао, таписерије исткане златним и сребрним нитима и оружје опточено златом и драгим камењем, задовољно закључивши да ће ускоро себи моћи да приушти сличну, ако не и бољу.
– Донели смо шест товара блага – пре него што је допустио да му пређу преко усана, задовољно је премештао речи под језиком, осећајући све већу сласт. Увек је тако било при извештајима. Полазила би му вода на уста док се присећао сурових сцена убистава, злостављања и масакрирања недужних жртава. – И осам заробљеника – овде направи значајну паузу, рачунајући на ефекат који ће она изазвати. – Укључујући и једну жену.
Владар се нагло усправи.
– Молим?
– Тако је – лагано ће горостас.
– Али у каравану који сам вас послао да нападнете није требало да буде ниједне жене… Јеси ли сигуран да си опљачкао прави?
– Сасвим сигуран – потврди грмаљ гордо.
– Но, добро. Доведи је.
Попут муње, горостас се окрену и изађе из шатора. Чу се како је пуцнуо прстом – то је било све – и у просторију уђе жена изузетне лепоте, руку везаних на леђима. Стала је на средину просторије и оштар, презрив поглед упутила Владару. Овоме брк заигра. Волео је пркосне жене.
– Ко си ти? – упита је грдосија грубо.
– Венет – одговори Незнанка, не трепнувши, као да то све објашњава.
Тешка рука се спусти, шамар пљусну, ал’ лепотица остаде на ногама. Владар подиже обрве у чуду. Или је јача него што сам мислио… Или је на батине навикла, помисли изненађено.
– Ко си? – понови душман.
– Илир – грмаљ је зачуђено погледа, не препознавши реч.
– Мрзиш ме, а не знаш којем народу припадам.
Нови покрет маљаве руке, нови ударац. Глава се окрете у страну, али се поглед не спусти.
Јака, закључи Владар.
– Говори! – дрекну џелат и по трећи пут спусти огромну, мишићаву руку. Од силине ударца Незнанки се глава окрену, густа, тамна коса се расу, а горња јој се усна расцепи и крв потече.
– Србин! – викну поносно и заклати се на ногама.
Какав дух, помисли Владар.
Ни ову реч не препознавши, џелат севну очима и удари лепојку свом снагом. Она паде на мекани ћилим без гласа.
– Јетер! Доста! – дрекну Владар. Грдосија избуљи крупне очи у чуду.
– Одлази – оштро ће. – Остави нас.
Горостас немо климну главом и повуче се истог трена.
– Устани – обрати се Незнанки нешто мекшим гласом на чистом српском.
Она се с муком подиже и остаде да стоји, клатећи се и даље на ногама.
– Говорите српски – прозбори с муком и додирну образ који је горео.
– Говорим све језике свемира – Владар ће самоуверено.
Незнанка руком обриса крв са усана, не престајући горљиво да посматра човека пред собом.
– Не мораш да се бришеш. Лепа си и крвљу умрљана.
Осмехнула се. Владар осети да то није због тога што јој је комплимент пријао.
– Не бришем се због тога.
– Већ због?
– Достојанства.
Посматрао ју је један дуги тренутак са одобравањем. Тек је тад приметио једрину и пуноћу њених складно извајаних линија. Волео је обле, стамене жене. Никад се, међутим, није сусрео са таквом: борбеном, пркосном, поносном. Све које је досада у животу сретао, биле су понизне, тихе, покорне, чак и оне високог рода. Незнанка му се све више допадала.
– Није нужно да знам чија си и од ког рода, Земљанко – поче лагано. – Важно је да знам којим си добром, или можда злом, дошла на Осману.
– Да те упозорим.
– Ти да упозориш мене? На шта?
– Људе око тебе. Нису ти верни. Данас дижу руку на мене, сутра ће је на тебе подићи.
Владар стегну песницу од љутине.
– Како се само усуђујеш?!
– Онај ко диже руку на жену, тај није човек, светла главо – Незнанка му се први пут обрати онако како етикеција налаже, без трунке презира или сарказма у гласу. – То и сам знаш. Иначе не би тражио од другога да ради твој посао.
Владар је ошину погледом, али не због речи које му је упутила, јер беху истините, већ због слободе да му их на такав начин у очи саопшти.
– Јесу ли све Српкиње такве, директне и искрене?
– Покорио си Земљу, мој народ, а да га ниси упознао. Какав си ти то владар? Због тога сам дошла. Пропашћеш ако своје поданике у душу не упознаш.
– А ти своје познајеш?!
– Тако је.
– Јеси ли зато дошла, Оли? – принцеза се тргну на помен свог имена. – Томе да ме подучиш?
– Јесам, Поглавару.
– Знаш ли да могу због овога што си ми рекла главу да ти одрубим?
– Знам, Господару. Знам и то да можеш да чиниш са мном што ти је воља.
– Зар би ми се, горда и достојанствена, каква јеси, покорила тек тако? Била би ми слушкиња, наложница, ако ми се прохте? – упита Владар, а брк му се неприметно изви. Све га је више забављала.
– Ако се будеш опходио према мени с поштовањем, могу ти бити слушкиња. И кадуна – одговори Оли мирно.
– Рекао сам наложница – жустро је исправи. – Не умишљај свашта.
– У мом народу, ако човек узме девојку себи, он је узима за жену.
Владар је одмери од главе до пете.
– А, ако је обљуби, не оженивши је?
– Онда може да је убије – упркос тешким речима које су јој сишле с усана, принцеза се насмеши благо и учини му се још лепшом.
Бајаз се усправи на јастуцима, зачуђен обртом. Оли је водила разговор, и то врло вешто, морао је признати. Није могао да дозволи да га брк опет изда, али дубоко у себи, Бајаз се осмехивао.
Да ли је могуће да пред собом има жену о којој је годинама сањао? Самосвесну, мудру, неустрашиву? И још од српског рода? Можда у том народу има више од онога што је дотад мислио?
– Добро – рече лагано и лупи се по колену. – Онда је ствар решена.
Принцеза подиже главу и упитно га погледа.
– Бићеш ми ханума.
Олине се усне развукоше у топао осмех.