Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Mihailo Mandić
Ispovest jednog uništitelja prošlosti
- jun 1899.
Velika dela sam učinio za deset godina u službi Austrougarske monarhije, te smatram da je konačno došlo vreme i da zapišem jedno od njih – uz nadu da će ih biti još.
- jun 1899.
Potičem iz vrlo bogate srpske porodice, što dugujem mudrosti mojih predaka. Oni su, tada nastanjeni u blizini Beograda, učinili pametnu stvar – promenili su imena i veru, i zauzvrat dobili blagostanje od Osmanskog carstva. Kada je Karađorđe podigao bunu na Turke, 1804. godine, moj pradeda je shvatio da će ih ustanici smatrati izdajnicima, te se sa porodicom dao u beg preko Save. Promenili su imena i veru, i zauzvrat dobili blagostanje od tadašnjeg Austrijskog carstva.
Rođen sam četrdeset i četiri godine nakon toga, u Banatu. Već odmalena pokazivao sam veštinu u učenju jezika, te me je otac dao na visoko obrazovanje u Beč, sa usmerenjem na proučavanje istorije. Tako sam postao znalac nekoliko „mrtvih” jezika, ali i par savremenih, evropskih. Ipak, učenje istorije mi nije predstavljalo ljubav, već alat za sprovođenje cilja. A cilj ne određujem ja, već Monarhija. Zato sam, po završetku školovanja, primljen u posebnu službu, zvanu Uhode. Nije svaki uhoda imao isto zaduženje – neki su bili izvidnici, neki ubice, neki uzbunjivači, ali meni je, zbog znanja jezika, dato da se bavim spisima. Srž mog posla je bila prosta: pronaći neki stari srpski spis, proučiti ga, oceniti da li je nepodoban za naše interese, i ako jeste, onda ga uništiti. Ne sakriti, ni preprodati, već nepovratno uništiti.
Kao što rekoh, to činim deset godina. Ne smatram da radim lošu stvar. Što se mene tiče, istorija, grubo gledano, je samo jedan od stupnjeva ljudskog razvoja. Neophodan stupanj, ali prolazan. Čovek ne treba da se vodi prošlošću, već sadašnjošću. To su dobro shvatali i moji preci.
- jul 1899.
Dobio sam novi zadatak. Monarhija je čula za navodno proročanstvo neke vidovnjačke porodica sa zapada Srbije, koje kaže: „Kada se otvori rudnik soli u selu Solotuša, Srbija će ponovo postati carevina.”
Moj zadatak: da ispitam verodostojnost tog „proročanstva”. Kakvo poniženje! Ovo je ispod moje veštine. Ja sam lovac na spise – na opipljiva, materijalna dokumenta, a ne na bapske priče. Zar je Monarhija toliko nesigurna u svoju moć da ih i sam pomen širenja jedne malene zemlje ispunjava strahom?
- jul 1899.
Saznao sam da se to „proročko” selo zove Kremna. Krećem tamo večeras, konjem.
- avgust 1899.
Srbi vole da kažu: „Kartu čitaj, seljaka pitaj.” To se pokazuje kao tačna stvar, jer da sam pratio datu mi kartu (tridesetak godina staru), završio bih u Crnom moru.
- avgust 1899.
Stigao sam u Kremna, na pola puta između Užica i Višegrada. To selo zahvata dve planine – Zlatibor i Taru. Srećom, seljani su pričljivi, pa je lako saznati štošta. Pitam ih ima li u selu kakvih proroka. „Ima, jašta. Zovu se Tarabići”, kažu mi, i dodaju da se ta porodica doselila iz Hercegovine, jer su, na proputovanju ovim krajevima, videli zmiju sa dukatom u ustima (izgleda da je to dobro znamenje). Na tom mestu su počeli da kopaju, i našli ćup sa dukatima. Novce su uložili u pravljenje kuće, i tu se naselili zastalno. Upravo iz te porodice je, početkom ovog stoleća, iznikao izvesni Miloš, koji pokazivao „proročke” sposobnosti, predviđanjem budućih događaja. On se upokojio još pre mog rođenja. Srećom, tu „moć” je tobož nasledio njegov sinovac, Mitar, do čije kuće dobijam uputstva. Kada sam stigao tamo, doživeo sam neprijatno iznenađenje – Mitar Tarabić je umro. Baš pre nekoliko dana su mu davali četrdeset dana. Što bi rekli ovdašnji Srbi – baksuz.
Upitao sam seljane zna li iko za proročanstvo o rudniku soli u Solotuši. Dobio sam samo slegnuta ramena. Kažu da su se Miloš i Mitar većma poveravali svom kumu, popu Zahariji, pa bi on trebalo da zna. Ipak, on je otputovao daleko, u Rusiju, i ko zna kada će se vratiti. Potom su krenuli da mi pričaju kako su Tarabići dobili moći proroštva od nekog kamenja koje je, u drevna vremena, palo s neba, ali nije mi bilo do slušanja tih bajki. Pošto nema popa Zaharije, jedino mesto gde ima smisla otići je u selo iz proročanstva.
- avgust 1899.
Solotuša, nedaleko od varošice zvane Bajina Bašta. Raspitavši se tamo, upućen sam do jednog čoveka starog oko pedeset godina, zvanog Vidoje Stamenić, za koga kažu da „zna ko je ko, i đe je šta”.
Upitao sam Vidoja za legendu o rudniku, i… čuo je za nju! Konačno, neki napredak u istraživanju. On ne zna da li rudnik postoji, ali kaže da se kod izvora reke Solotuše može naći nekoliko pećina. Tu su, u mladosti njegovog dede, viđene koze kako ližu stene – a koze, naravno, mnogo vole so.
Vidoje me je odveo do prelepog izvora reke Solotuše, koji se nalazi podno jednog visokog kamenitog brda, na čijem vrhu stoje ostaci neke prastare tvrđave. Uskim, obraslim, i nimalo bezopasnim stazama me je sproveo do dve pećine. Nisam stručnjak u toj oblasti, ali meni izgleda da tu nema nikakvih rudnika. Ipak, ubeležio sam gde se nalaze, pa da Monarhija pošalje neke stručnjake, da izbuše malo tuda, i provere. Odmah po izlasku iz druge pećine, Vidoje je upro prstom na još jednu pećinu, pravo i iznad nas, do koje ne možemo stići a da se malo ne pomučimo. Srećom, poneo je uže i kuku – spreman je to čovek, sviđa mi se.
Jedva sam se uspeo do pećine, i primetio neobičnu stvar: ulaz je zazidan, osim otvora u obliku krsta, kroz koji se ulazi unutra. Vidoje kaže da je tu nekada bila isposnička pećina, i da su u njoj kaluđeri sklanjali mnoge stare knjige i spise iz manastira Rače, da ih Turci ne bi spalili. Pećina je visoka, ali bez bočnih odaja, tako da rudnik sigurno nije tu. No, dobro, barem sam saznao za neki manastir sa mnogo spisa… možda tu mogu da nađem nešto korisno?
- avgust 1899.
Manastir Rača, u istoimenom selu, nedaleko od Bajine Bašte. Zadužbina srpskog kralja Dragutina Nemanjića. Po ulasku tamo, pokazujem dokumenta o članstvu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, i dobijam „blagoslov” da proučavam bogatu manastirsku riznicu. Naravno, nisam zaista deo tog udruženja, ali Monarhija mi je nabavila papire, jer znaju da to članstvo može da mi otvori mnoga vrata u Srbiji.
- septembar 1899.
Konačno, neki trag! Zapis jednog monaha iz 1611. godine pominje „stari grad iznad reke, odakle so ide za Užice”. To može biti ona tvrđava podno koje sam bio! Naravno, nije zasigurno da je tamo rudnik – možda je to mesto bilo samo trgovačka stanica, gde je so dolazila iz drugih krajeva. Ali je najbolji trag koji imam. Uzimam list sa tim zapisom, i napuštam manastir.
- oktobar 1899.
Vidoje Stamenić mi je opet vodič. Sproveo me je na vrh brda, odakle se prostire krasan pogled na okolinu. Na njemu tvrđava, koju ovdašnji seljani zovu Kulina. Nevelika je, pravougaonog oblika, sa debelim zidovima i dve kule, od kojih se jedna urušila. Vidoje mi priča legendu o nastanku: Kulinu je gradila takozvana Prokleta Jerina, žena srpskog despota Đurđa Smederevca. Glavni zidari su bili Pavle, Toma, i Kosta. Da bi sačuvala tajnu gradnje, Jerina je zatočila njih trojicu na vrhu kule. Majstori su se odlučili na očajnički pokušaj bekstva: od ostataka građevinskih materijala su napravili krila, i vinuli se sa kule. Pavle je pao odmah ispod brda, tamo gde izvire reka, Toma nešto dalje, a Kosta najdalje. Zato u Solotuši i dalje imaju tri mesta koja seljani zovu Palež, Tomin do, i Kostin do.
- oktobar 1899.
Tragali smo danima, ne našavši ništa vredno pomena. Uzeo sam u ruke onaj list iz Rače, i gledao ga s očajanjem… i onda sam, na jarkom suncu, ugledao nešto: jedva primetne obrise na listu, izbledele ili zubom vremena, ili nečijom namerom. To je bio grub crtež Kuline, u znatno boljem stanju nego sada. Sa spoljnog zida, tanka, isprekidana linija koja ide ka dole, do nekog šestokrakog cvetića.
Odmah sam pojurio ka tom mestu na zidinama, i odatle, po osećaju, pratio „put” sa crteža. Nešto kasnije, naišao sam na jednu glatku stenu, na kojoj se, obrastao mahovinom, naslućivao urezan šestokraki cvet. Vidoje se spustio za mnom, i zagledao u to mesto. Potom je ispričao novu legendu: da na Kulini postoji jedna ploča, ispod koje je blago, ali koje čuva velika, crna zmija-čuvar. Oči su mi se ozarile. Zamolio sam Vidoja da mi pomogne da pomerim tu ploču-stenu. „Srećom, poneo je ćuskiju”, rekoh ja, on je vrlo sposoban čovek (a i ne boji se te navodne zmije). Jedva, trudom iz petnih žila, pomerili smo stenu. Pred nama se ukazao otvor… i tunel. Provirio sam unutra, i dotakao zidove. Potom sam ih prineo ustima – slan ukus. Pronašli smo rudnik! Vidoje je uskliknuo: „Brate moj Srbine! Bogu slava! Srbija će jopet bit carevina!”
U tom trenutku kao da mi se nešto pokrenulo u glavi. Nešto što je već pokolenjima usađivano u moju porodicu. Nešto za šta sam učen. Dohvatio sam jedan kamen, i njime udario Vidoja u glavu. Njegovo telo se skotrljalo niz provaliju, stotine metara ispod. Prvi put sam ubio nekoga.
Uzeo sam spis-mapu iz Rače, i ubacio je u rudnik. Zatim sam iz torbe izvadio jedan štapić – neki novi izum koji zovu „dinamit” – zapalio njegov vrh, i stavio ga na početak rudarskog okna. Potom sam započeo udaljavanje odatle, ali me je prekinuo Vidojev glas: „Brate moj Srbine!” To nije mogao biti Vidoje, ali sam ubeđen da sam ga čuo. Preplašen, zaustavio sam koračanje, i okrenuo se. Dinamit je tada eksplodirao, zatrpavši okno, ali i rascepivši stenu, čiji delići su poleteli na sve strane. Jedan od njih mi se zario u oko.
- oktobar 1899.
Jedva sam se vratio kući. Rana u glavi mi je loše. Prijavio sam uspeh zadatka, i dobio pohvale od vrha Monarhije.
- januar 1900.
Svake noći sanjam Vidoja. Ne da mi mira. Želeo sam da napustim Austrougarsku i predam se srpskim žandarmima zbog ubistva… ali nemam snage za put. Mučno umirem od rane. Pravedna kazna za počinjene strašne grehe.
