Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Ивана Лазаревић
Гласна тишина
„Неоспорно је утврђено да су најфанатичнији и најсиловитији шовинисти увек жене. Оне су живи центар српског духа и оне су најактивнији агенти тајне српске организације.”
Из бугарског расписа број 13 од 29. маја 1916. године
Једна ситна жена хода узбрдицом борећи се против успона, себе и дана који никако да прође. Срећом па је последњих година омршала, помисли, иначе би тешко изнела своју стару себе узбрдо. Боље и да се не сећа те Милеве од пре три године. Онако румене, пуначке, живахне. Отприлике баш се у то време четврти пут породила и родила четвртог сина. Не, не сме да се сети тога. Нису срећна сећања за овај дан. Овај дан је за смрт и ништа друго.
Срећом па је ових неколико година отупела. Да није, вероватно би још стајала скривена иза гроба неког далеког претка, гледајући у нешто што је ум слабо разумевао. Мора да би плакала док се не онесвести, тресла се, губила дах, вриштала док не промукне. Да је све то урадила, одмах би је видели. Тачно, срећом па је видела горе. Тако отупела, само је посматрала, питајући се нису ли тако мучили и њеног човека. Сетила се његовог високог стаса, бркова које никада није бријао, космате појаве и снажних руку. Високог чела и веђа које су наткривале одлучан поглед, од ког би као млађа задрхтала, можда се кад чак и уплашила, а некад га се чак и заиста бојала. А сад нема шта не би дала да га поново види.
Чудно… Гледајући малопре како комшију Станимира кољу, па секу и стављају у казан с кључалом водом, све чему се Милева надала било је да је њен муж погинуо брзо и без мука. Молила се да су га убили Аустријанци. Чула је да су они убијали брзо и штедећи метке. Надала се да су га убили и пустили његово тело да на миру лежи негде, на тим неким планинама, њој непознатим. Веровала је да су Швабе довољно заузете да се не баве комадањем људских тела, да су једино Бугари толико сурови и докони да растављају на делове неке обичне људе. Мислећи о њему, није бринула нарочито за себе. Од себе много више није очекивала, зашто би је више и било брига шта се с њом дешава.
Наставља да хода ногу пред ногу. Опанци умрљани у прашину и крв полако газе, водећи је узбрдо, као сами за себе, јер Милева више није била ту. Она Милева које се некад сећала остала је негде успут. Није ни битно. Ишла је овим разгаженим путем, ни сама не знајући тачно зашто. Знала је да ће бар горе на брду наћи некога с ком може да поприча ако јој уопште буде до тога. Како се уопште и прича након што су поново остављени сами себи. Неко јој је причао да су неке пушке опалиле у невреме, онда кад нису смеле, а да је устанак почео онда кад му није било време и завршио се скоро пре него је и почео. Штета. Надала се да ће да дочека дан кад ће њихова војска да се врати и протера ове којима човек ништа није значио. Ни човек, ни дете, ни жена.
Тешко хода, а труди се да не мисли о томе зашто. Да игнорише бол од које се свако мало застане. Проклињала би то што је жена да није већ недељама гледала шта су мушкарцима радили. Овима који су се надвили над њиховим данима као зла година ништа није било важно. Само да их сатру. Једног по једног и да у томе уживају. Неки дани и неки догађаји, толико сурови да је уму тешко да их савлада и толико бесмислени да ништа људско не може да их објасни, дешавају се сами за себе, а некад као да ма шта човек урадио није ни важно.
Иако је било лето, природа је мировала, као да и она покуњено гледа куда иде свет око ње. Као да свако дрво и влат траве знају да је баш Милевино и најмлађе дете пре само неколико дана напустило свет у ком се накратко нашло, па стоји мирно пред њом, скоро па склањајући се од њених корака. Пред њом је ишла туга за коју више није било суза. Само је настанила ту неку љуштуру коју је раније познавала и постојала заједно с Милевом. А сама Милева живела је више у инат него из жеље.
И та Србија, то што је од ње и у њој остало живело је у инат из чистог беса и немоћи. Све што живи као да је живело само да нервира оне који су себи дали за право да дођу и униште и оно мало што је од њих остало. Колико још окупатора треба да дође, па да схвате да што више притискају и захтевају, то више инат преузима. А против њега ни оружје не може. „И мртав да им сметаш.”
Болело је и даље, али Милева није стајала. Тако погрбљена и поломљена, кретала се узбрдо ка јединој кући за коју је ту знала. Скривена испод густог забрана, издалека се слабо и видела. Надала се да ће ту моћи да се накратко сакрије, од војника и од себе.
Пред кућом би заиста мирно. Само је једна висока сувоњава жена извлачила воду из оближњег бунара. Загледана у дубину и нешто што је само она могла да види, није ни приметила тихе кораке који су Милеву довели пред њу.
– О, Мирсо – проговори ова скоро па нечујно.
Сувоњава жена, Мирса, окрену се одмах, вежбала је себе да је ништа не изненади. Спусти канту на ивицу бунара да ухвати ваздух и осмотри кога види. Није јој требало много да разуме.
Ћутљива а прека, Мирса је вероватно могла да се роди и као мушко, само би је тако вероватно мало ко трпео. Овако, као жени, њен оштар карактер могао је донекле да се и опрости. Посебно откад је остала сама са десеторо деце, што своје, што деце коју је чувала комшијама. Неким за које је знала да се никад неће вратити. Као што вероватно неће ни њен муж. Чак и ако се буде вратио, никад неће да му опрости што се предао Бугарима. Боље да се убио него што је пустио да га одведу без борбе.
Погледа Милеву од главе до пете. Ништа јој не промаче. Ни Милевино бледо лице, ни крвави опанци, подерана сукња и поцепана кошуља. Начин како је стајала и како јој се неприметно лице грчило од бола који је прикривала. Пред њом је стајала по ко зна који пут поражена жена.
– Јело! Да си одма’ ушла у кућу! – продра се на своју најстарију ћерку, видевши је у довратку како пиљи у Милеву. Није требало много да и она схвати шта се десило и колико је све то скупа било страшно, још страшније јер је било тако близу.
Девојка, не старија од четрнаест година, стругну назад у подрум. Мајке се плашила више но све војске овог света. За то време Мирса ћутке узе посуду и захвати воду. Брзим покретима спира прашину с Милевиног лица. Погледа упртог некуд пред собом, Милева је пуштала да је Мирса умије, опере јој руке и поведе у кућу да је пресвуче. Ниједна није проговарала за све то време. Није имало много шта да се каже. Биле су саме. Са имањима која ни у добрим годинама нису давала много и животима који су њима били препуштени у руке. И једно и друго су Бугари узимали као да је намењено њима. Хране је једва било, а сву стоку коју су могли да дограбе водили су са собом. Да није било оних неколико каца са житом које су мештани на време закопавали по шумама, тешко да би ишта имали за јело.
Од пређашњег живота је мало шта остало, а и то мало се сваког дана смањивало. Свака нова лоша вест глодала је оно мало наде коју су најупорнији од њих чували и наново је претварали у бес. Немоћ није имала много избора. Радили су све што су могли да помогну оне који су се одметнули у шуму и покушавали некако да се одупру, надајући се војсци и тој слободи која је тако много коштала. Само што ни то није било довољно. Сила се надвила над то мало Србије што је остало и није јој дала да дигне главу.
– Немој да седиш ту. Дођи да ми помогнеш – одбруси Мирса. Није давала да друга жена сажаљева себе. Ако су јој узели мужа и децу, понос и већи део живота, то није оправдање да живи беспослено и да не покушава да се опире. – Није ти доста што су те силовали и убили све што имаш пред тобом, сад ћеш да им пустиш још да жива увенеш. Дижи се.
Милева полази за њом. Ако остане да седи, пожелеће да заспи, а ако заспи, пожелеће да се не пробуди, а то јој Мирса никад неће опростити. Како су оне уопште биле рођене сестре, мало коме је било јасно.
Две жене изађоше напоље, па право у шуму. Ваљало је да се донесе дрва и да се кришом узме мало жита. Ходале су без речи, трудећи се да направе што мање буке. Свака гранчица која крцне под стопалима чула се као пуцањ, а сваки звук шуме као упозорење. Милева се освртала на сваки звук док се први пут за тај дан у њој заправо пробудио страх. Колико се није уплашила кад је чула комшија Станислава да запомаже, толико се уплашила ове тишине. Прегласна је. Претећа је.
Мирса није обраћала пажњу и само је журила напред, одлучна и непоколебљива. Гледајући пред собом, скоро да није ни видела бугарског војника који се наједном нашао пред њом. Крупан и бркат, презриво је гледао, ширећи се. И ова Србија и све жене, сваки ћошак и свако брдо сад припада њему и њима, бар је тако он мислио.
– Стој – повика.
Милева се укопа у месту, а онај страх је сустиже. Да је била сама, не би се плашила, али сад је од свега на свету што је икад имала и познавала остала само та једна сестра, та луда Мирса, која се ничега није бојала, толико да је морала да настрада.
Мирса на то стој није ни трепнула. За тренутак застане и, као у неком магновењу, крене сама ка војнику. Снагом коју није ни знала да има и храброшћу која је никад није напуштала, из све силе одгурну војника. Сам је крив, налазио се на путу између ње и хране за оно мало породице што јој је остало. Сам је крив што се од шока затетурао уназад, саплео и пао право на камен. Сам је крив што је умро ту на лицу места, ко га је терао да долази у њено село.
* * *
За убијеног бугарског војника Мирса је кажњена и одведена у радни логор у Бугарској. За храброст и непоколебљивост нека сила, већа и од Бугара, сачувала ју је од смрти и вратила у њено село. За сестру и аманет остављен док су Мирсу два војника вукла од куће и ударала Милева се повратила, иако је туга до последњих дана ишла руку подруку за њом. За инат свему, живот је опстао у том малом и заборављеном топличком селу. Све до данашњих дана…
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.