Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Ivana Lazarević
Glasna tišina
„Neosporno je utvrđeno da su najfanatičniji i najsilovitiji šovinisti uvek žene. One su živi centar srpskog duha i one su najaktivniji agenti tajne srpske organizacije.”
Iz bugarskog raspisa broj 13 od 29. maja 1916. godine
Jedna sitna žena hoda uzbrdicom boreći se protiv uspona, sebe i dana koji nikako da prođe. Srećom pa je poslednjih godina omršala, pomisli, inače bi teško iznela svoju staru sebe uzbrdo. Bolje i da se ne seća te Mileve od pre tri godine. Onako rumene, punačke, živahne. Otprilike baš se u to vreme četvrti put porodila i rodila četvrtog sina. Ne, ne sme da se seti toga. Nisu srećna sećanja za ovaj dan. Ovaj dan je za smrt i ništa drugo.
Srećom pa je ovih nekoliko godina otupela. Da nije, verovatno bi još stajala skrivena iza groba nekog dalekog pretka, gledajući u nešto što je um slabo razumevao. Mora da bi plakala dok se ne onesvesti, tresla se, gubila dah, vrištala dok ne promukne. Da je sve to uradila, odmah bi je videli. Tačno, srećom pa je videla gore. Tako otupela, samo je posmatrala, pitajući se nisu li tako mučili i njenog čoveka. Setila se njegovog visokog stasa, brkova koje nikada nije brijao, kosmate pojave i snažnih ruku. Visokog čela i veđa koje su natkrivale odlučan pogled, od kog bi kao mlađa zadrhtala, možda se kad čak i uplašila, a nekad ga se čak i zaista bojala. A sad nema šta ne bi dala da ga ponovo vidi.
Čudno… Gledajući malopre kako komšiju Stanimira kolju, pa seku i stavljaju u kazan s ključalom vodom, sve čemu se Mileva nadala bilo je da je njen muž poginuo brzo i bez muka. Molila se da su ga ubili Austrijanci. Čula je da su oni ubijali brzo i štedeći metke. Nadala se da su ga ubili i pustili njegovo telo da na miru leži negde, na tim nekim planinama, njoj nepoznatim. Verovala je da su Švabe dovoljno zauzete da se ne bave komadanjem ljudskih tela, da su jedino Bugari toliko surovi i dokoni da rastavljaju na delove neke obične ljude. Misleći o njemu, nije brinula naročito za sebe. Od sebe mnogo više nije očekivala, zašto bi je više i bilo briga šta se s njom dešava.
Nastavlja da hoda nogu pred nogu. Opanci umrljani u prašinu i krv polako gaze, vodeći je uzbrdo, kao sami za sebe, jer Mileva više nije bila tu. Ona Mileva koje se nekad sećala ostala je negde usput. Nije ni bitno. Išla je ovim razgaženim putem, ni sama ne znajući tačno zašto. Znala je da će bar gore na brdu naći nekoga s kom može da popriča ako joj uopšte bude do toga. Kako se uopšte i priča nakon što su ponovo ostavljeni sami sebi. Neko joj je pričao da su neke puške opalile u nevreme, onda kad nisu smele, a da je ustanak počeo onda kad mu nije bilo vreme i završio se skoro pre nego je i počeo. Šteta. Nadala se da će da dočeka dan kad će njihova vojska da se vrati i protera ove kojima čovek ništa nije značio. Ni čovek, ni dete, ni žena.
Teško hoda, a trudi se da ne misli o tome zašto. Da ignoriše bol od koje se svako malo zastane. Proklinjala bi to što je žena da nije već nedeljama gledala šta su muškarcima radili. Ovima koji su se nadvili nad njihovim danima kao zla godina ništa nije bilo važno. Samo da ih satru. Jednog po jednog i da u tome uživaju. Neki dani i neki događaji, toliko surovi da je umu teško da ih savlada i toliko besmisleni da ništa ljudsko ne može da ih objasni, dešavaju se sami za sebe, a nekad kao da ma šta čovek uradio nije ni važno.
Iako je bilo leto, priroda je mirovala, kao da i ona pokunjeno gleda kuda ide svet oko nje. Kao da svako drvo i vlat trave znaju da je baš Milevino i najmlađe dete pre samo nekoliko dana napustilo svet u kom se nakratko našlo, pa stoji mirno pred njom, skoro pa sklanjajući se od njenih koraka. Pred njom je išla tuga za koju više nije bilo suza. Samo je nastanila tu neku ljušturu koju je ranije poznavala i postojala zajedno s Milevom. A sama Mileva živela je više u inat nego iz želje.
I ta Srbija, to što je od nje i u njoj ostalo živelo je u inat iz čistog besa i nemoći. Sve što živi kao da je živelo samo da nervira one koji su sebi dali za pravo da dođu i unište i ono malo što je od njih ostalo. Koliko još okupatora treba da dođe, pa da shvate da što više pritiskaju i zahtevaju, to više inat preuzima. A protiv njega ni oružje ne može. „I mrtav da im smetaš.”
Bolelo je i dalje, ali Mileva nije stajala. Tako pogrbljena i polomljena, kretala se uzbrdo ka jedinoj kući za koju je tu znala. Skrivena ispod gustog zabrana, izdaleka se slabo i videla. Nadala se da će tu moći da se nakratko sakrije, od vojnika i od sebe.
Pred kućom bi zaista mirno. Samo je jedna visoka suvonjava žena izvlačila vodu iz obližnjeg bunara. Zagledana u dubinu i nešto što je samo ona mogla da vidi, nije ni primetila tihe korake koji su Milevu doveli pred nju.
– O, Mirso – progovori ova skoro pa nečujno.
Suvonjava žena, Mirsa, okrenu se odmah, vežbala je sebe da je ništa ne iznenadi. Spusti kantu na ivicu bunara da uhvati vazduh i osmotri koga vidi. Nije joj trebalo mnogo da razume.
Ćutljiva a preka, Mirsa je verovatno mogla da se rodi i kao muško, samo bi je tako verovatno malo ko trpeo. Ovako, kao ženi, njen oštar karakter mogao je donekle da se i oprosti. Posebno otkad je ostala sama sa desetoro dece, što svoje, što dece koju je čuvala komšijama. Nekim za koje je znala da se nikad neće vratiti. Kao što verovatno neće ni njen muž. Čak i ako se bude vratio, nikad neće da mu oprosti što se predao Bugarima. Bolje da se ubio nego što je pustio da ga odvedu bez borbe.
Pogleda Milevu od glave do pete. Ništa joj ne promače. Ni Milevino bledo lice, ni krvavi opanci, poderana suknja i pocepana košulja. Način kako je stajala i kako joj se neprimetno lice grčilo od bola koji je prikrivala. Pred njom je stajala po ko zna koji put poražena žena.
– Jelo! Da si odma’ ušla u kuću! – prodra se na svoju najstariju ćerku, videvši je u dovratku kako pilji u Milevu. Nije trebalo mnogo da i ona shvati šta se desilo i koliko je sve to skupa bilo strašno, još strašnije jer je bilo tako blizu.
Devojka, ne starija od četrnaest godina, strugnu nazad u podrum. Majke se plašila više no sve vojske ovog sveta. Za to vreme Mirsa ćutke uze posudu i zahvati vodu. Brzim pokretima spira prašinu s Milevinog lica. Pogleda uprtog nekud pred sobom, Mileva je puštala da je Mirsa umije, opere joj ruke i povede u kuću da je presvuče. Nijedna nije progovarala za sve to vreme. Nije imalo mnogo šta da se kaže. Bile su same. Sa imanjima koja ni u dobrim godinama nisu davala mnogo i životima koji su njima bili prepušteni u ruke. I jedno i drugo su Bugari uzimali kao da je namenjeno njima. Hrane je jedva bilo, a svu stoku koju su mogli da dograbe vodili su sa sobom. Da nije bilo onih nekoliko kaca sa žitom koje su meštani na vreme zakopavali po šumama, teško da bi išta imali za jelo.
Od pređašnjeg života je malo šta ostalo, a i to malo se svakog dana smanjivalo. Svaka nova loša vest glodala je ono malo nade koju su najuporniji od njih čuvali i nanovo je pretvarali u bes. Nemoć nije imala mnogo izbora. Radili su sve što su mogli da pomognu one koji su se odmetnuli u šumu i pokušavali nekako da se odupru, nadajući se vojsci i toj slobodi koja je tako mnogo koštala. Samo što ni to nije bilo dovoljno. Sila se nadvila nad to malo Srbije što je ostalo i nije joj dala da digne glavu.
– Nemoj da sediš tu. Dođi da mi pomogneš – odbrusi Mirsa. Nije davala da druga žena sažaljeva sebe. Ako su joj uzeli muža i decu, ponos i veći deo života, to nije opravdanje da živi besposleno i da ne pokušava da se opire. – Nije ti dosta što su te silovali i ubili sve što imaš pred tobom, sad ćeš da im pustiš još da živa uveneš. Diži se.
Mileva polazi za njom. Ako ostane da sedi, poželeće da zaspi, a ako zaspi, poželeće da se ne probudi, a to joj Mirsa nikad neće oprostiti. Kako su one uopšte bile rođene sestre, malo kome je bilo jasno.
Dve žene izađoše napolje, pa pravo u šumu. Valjalo je da se donese drva i da se krišom uzme malo žita. Hodale su bez reči, trudeći se da naprave što manje buke. Svaka grančica koja krcne pod stopalima čula se kao pucanj, a svaki zvuk šume kao upozorenje. Mileva se osvrtala na svaki zvuk dok se prvi put za taj dan u njoj zapravo probudio strah. Koliko se nije uplašila kad je čula komšija Stanislava da zapomaže, toliko se uplašila ove tišine. Preglasna je. Preteća je.
Mirsa nije obraćala pažnju i samo je žurila napred, odlučna i nepokolebljiva. Gledajući pred sobom, skoro da nije ni videla bugarskog vojnika koji se najednom našao pred njom. Krupan i brkat, prezrivo je gledao, šireći se. I ova Srbija i sve žene, svaki ćošak i svako brdo sad pripada njemu i njima, bar je tako on mislio.
– Stoj – povika.
Mileva se ukopa u mestu, a onaj strah je sustiže. Da je bila sama, ne bi se plašila, ali sad je od svega na svetu što je ikad imala i poznavala ostala samo ta jedna sestra, ta luda Mirsa, koja se ničega nije bojala, toliko da je morala da nastrada.
Mirsa na to stoj nije ni trepnula. Za trenutak zastane i, kao u nekom magnovenju, krene sama ka vojniku. Snagom koju nije ni znala da ima i hrabrošću koja je nikad nije napuštala, iz sve sile odgurnu vojnika. Sam je kriv, nalazio se na putu između nje i hrane za ono malo porodice što joj je ostalo. Sam je kriv što se od šoka zateturao unazad, sapleo i pao pravo na kamen. Sam je kriv što je umro tu na licu mesta, ko ga je terao da dolazi u njeno selo.
* * *
Za ubijenog bugarskog vojnika Mirsa je kažnjena i odvedena u radni logor u Bugarskoj. Za hrabrost i nepokolebljivost neka sila, veća i od Bugara, sačuvala ju je od smrti i vratila u njeno selo. Za sestru i amanet ostavljen dok su Mirsu dva vojnika vukla od kuće i udarala Mileva se povratila, iako je tuga do poslednjih dana išla ruku podruku za njom. Za inat svemu, život je opstao u tom malom i zaboravljenom topličkom selu. Sve do današnjih dana…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.