Цар проводаџија и Дојчин Петар комади су који су били изузетно прихваћени од стране публике и можда су од свих позоришних дела Милана Савића ова два покупила највише интересовања. Савић је најчешће писао шаљиве игре у три или четири чина, док је Дојчин Петар драмски спев.
Цар проводаџија
Цар проводаџија је шаљива игра у четири чина историјске тематике. Први пут је приказана у Београду 28. септембра 1900. године. Многи популарни српски глумци су играли, међу којима су били Сара Бакаловић (Југовица), Пера Добриновић (Ђураш), Димитрије Спасић (Лазар Грбљановић). Бранислав Нушић, најпознатији српски комедиограф, врло ју је похвалио.
Радња ове драме Милана Савића догађа се у Призрену 1352. године и смештена је на двор цара Стевана Душана. Ако погледамо чиме се драма бави и које историјске ликове (Југ Богдана, цара Душана, Милицу, Лазара и друге) приказује, не изненађује чињеница да је српска публика била заинтересована и да је добро прихватила, јер је наша историја важна, а они који су је нарочито обележили су управо Југовићи и Лазар, о чему је много опевано и у епским песмама.
Иако смо можда очекивали да ова драма буде озбиљна, напротив, ово је једна историјска комедија, а наслов (Цар проводаџија) можда мало и сугерише шта да очекујемо. Можете замислити цара Душана као проводаџију или његов двор као место љубавних сусрета и место с ког се бежи у свет са својим драгим или драгом!
Милан Савић у комедији Цар проводаџија враћа нас у време још пре него што су се Лазар и Милица упознали. Док у поезији, почев још од школских дана, читамо о њима двома који су већ у браку, ова Савићева идеја да разради овакву причу заиста је добра јер читаоци имају прилику да читају о нечему чега мало има у нашој књижевности. Мада је све ово, као и цела књижевност углавном, плод маште, то не би требало да нам смета да се забавимо док читамо. У овој драми Југовићи још нису изводили Милицу, али се чује надалеко да је по својој лепоти ненадмашива. Лазару, чим ју је видео кад је стигао на двор, одмах се допала. Он има своје проводаџије, који му помажу да дође до Милице, али и да га Југ прихвати. Читаоцима ће вероватно бити доста драг дијалог између Лазара и Милице, који на стидљив начин и игром речи покушавају једно другом да наговесте међусобно допадање.
Ово није једина радња у драми Цар проводаџија. Милан Савић је увео као лика и Византинку Теодору, поћерку Јована Комнина, брата царичина, која је својом лепотом залудела многе умове. Међу њима је и Ђураш, велики властелин. Због ове девојке биће спремни јунаци да ваде мачеве. Шта мислите, ко је јунак с ким ће она побећи из царских одаја?
Дојчин Петар
Драмски спев Дојчин Петар Милан Савић је посветио Илији Округићу, своме пријатељу песнику и књижевнику, опату и пароху варадинском. Приказан је у Српском народном позоришту 21. децембра 1891. године. Као и у Цару проводаџији, и овде су глумци Пера Добриновић (Митар) и Димитрије Спасић (краљ Матија) имали значајне улоге. Како је некад писао лист Позориште, који је уређивао Антоније Хаџић, сцене овог комада добијале су громогласне аплаузе.
Овај спев састоји се од три одељка и настао је према народној песми која говори о Петру Доцију, варадинском бану (Болани Дојчин или Вино пије Дојчин Петар). Ово дело такође има историјску позадину, а сви љубитељи историје више су упућени у то.
Дојчин Петар познат је по томе што пије најбоље вино и воли најлепшу девојку. Краљ Матија, нестрпљив да се увери у то, одлучује се да посети Варадин заједно са Николом, својим побратимом. Међутим, краљ ће доћи прерушен у обичног витеза. Дознавши за то, Дојчин Петар пожели да надмудри краља и да га они дочекају такође прерушени, односно да се Ружа представи као крчмарица, помисливши да ће све тако заједно на крају оставити јачи утисак на краља.
Живот који живи Дојчин представљен је идеалним, једноставно да сваки читалац зажели да проба укус тог чувеног вина и бар на тренутак да буде у друштву такве девојке с којом Дојчин проводи дане.
Из листа Позориште из 1892. године сазнајемо и да Милан Савић није имао на уму да ће се Дојчин Петар приказивати на позорници, па првобитно није постојала последња сцена, у којој Ружа и Дојчин клече пред краљем.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге драме са историјском тематиком, међу којима су: Посмртна слава кнеза Мијаила М. Обреновића III (Ђорђе Малетић), Историјске драме I, Историјске драме II (Јован Стерија Поповић), Смрт Уроша Петог (Стефан Стефановић), Историјске драме (Драгутин Илић), Андрија Хумски (Андра Гавриловић). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Дојчин Петар и Цар проводаџија можете видети ОВДЕ, а сва дела Милана Савића ОВДЕ.