Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Dereglije na Savi

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Anđela Ilić

Dereglije na Savi

Sumorno jutro obećavalo je tmuran i kišan dan. Ustavši iz postelje, Nadežda priđe prozoru. Na ulicama se tek ponegde video prolaznik. Šareni kišobrani pokušavali su da razbiju monotoniju kišnog subotnjeg jutra. Spustivši zavesu, vratila se svojoj jutarnjoj rutini ispijanja čaja. Videvši novine na stolu, odluči da ih prelista. Svakodnevna dešavanja Nadeždi nisu bila novina. Međutim, u rubrici za kulturu naiđe na skandaloznu vest o sebi: „Nadežda Petrović, mlada i talentovana umetnica, ipak izlazi iz okvira akademizma i drsko uplivava u nerazgovetne vode igranja sa subjektivnim doživljajima. Da li osobi njenog porekla i obrazovanja pristoji ovakva ekskurzija? Može li joj naneti više štete nego koristi za profesionalnu reputaciju?” Uzrujana ovakvim naslovom, baca novine i pokušava na nastavi sa ispijanjem čaja. Međutim, sve ovo nekako je vraća u prošlost, naviru joj mučna sećanja. Ubrzo je misli odvedoše natrag. Strahote koje je videla i doživela u Makedoniji još su joj s vremena na vreme navirale kao ružna uspomena. Sećanja su bila veoma sveža i Nadežda ostade čitavo prepodne u prelistavanju tih slika.

Iz mračnih sećanja trže je jedan snop sunčeve svetlosti koji se prelamao kroz prozor, padao preko stola i u uglu sobe osvetljavao štafelaj. Nadežda ustade, priđe prozoru i ostade zatečena pred prizorom. Na nebu više nije bilo ni oblačka. Ulice, još mokre od jutrošnje kiše, sada su bile pune naroda. Svetlucale su mokre od sunca. U daljini se nazirao zvuk ptica i miris mokre zemlje. U tren oka nestaše turobne slike iz prošlosti koje su joj bile obuzele um. Predivno popodne izmami joj osmeh na lice i želju da izađe napolje. Uze svoj pribor za slikanje i zatvori vrata za sobom.

Miris mokre kaldrme i sveži vazduh ulazili su joj u nozdrve i svakim udahom osećala se sve lakšom i poletnijom. Na ulici su se čuli žamor dece i uzvici uličnih prodavaca. Sve je odisalo svežinom. Kao da se dan tek rađao. Zadubljena u svoje misli i lepotu sunčanog popodneva, Nadežda i ne primeti da ju je put odveo do obale reke Save. Pogled joj privuče prelepi prizor odsjaja svetlosti na vodi. Očarana ovim prizorom, razvuče svoj štafelaj i odluči da tu impresiju prenese na platno. Nakon nekoliko sati sedenja i slikanja sumrak je počeo da pada, a Nadežda je bila pri kraju da završi svoje umetničko delo. Prizor njenog slikanja bio je očaravajući. Svaki pokret kičicom bio je savršen, gladak i usklađen. Izgledalo je kao da violinista svira svoje najlepše delo. Njeni pokreti četkice bili su usklađeni i s povetarcem i s pomeranjem talasa reke. I sam cvrkut ptica bio je očaravajući. Četkica je postala njeno veslo kojim plovi po nanosima boja. Uranja duboko u srž sjaja, da bi potom izronila na površinu i izvukla njegovu suštinu. Sva ta silna iskričava treperenja zanosila su joj um i osećanja. Igrala se svetlošću vešto, kao što se mače igra klupkom vune i vija ga naokolo. Tako je Nadežda krotila svetlosne talase i odsjaje sunca po površini platna ustalasalog silinom prizora. Stvarala je čudo.

Polako su počeli da se pale lampioni, a Nadežda je završavala svoje umetničko delo. Povukavši poslednji potez, malo se udaljila i zagledala se u platno, reku i celokupni prizor. Počinula je na trenutak. Iza štafelaja se pojavi bosonoga devojčica plave kose. Zagleda se u sliku.

– Šta ste ovo naslikali – upita devojčica.

Nadežda je pogleda. Na sebi je imala belu haljinu. Koža joj je bila takođe bela i nežna, poput porcelana. Krupne plave oči odavale su utisak dubokog mora sa svim tajnama koje krije u svojim dubinama. Kosa joj beše uredno svezana u repić s mašnicom od svilene trake na vrhu. Dašak vetra poigravao se s njenim uvojcima, koji su blago padali niz njena mala, nejaka leđa.

– Dereglije na Savi – odgovori Nadežda.

– Divno! – odgovori devojčica.

Saže se, uze kičicu u ruke i poče da je prevrće među prstima.

– Vi ste slikarka?

– Da – odgovori Nadežda, posle kraćeg ćutanja.

– Kada porastem, i ja želim da postanem slikarka, ili pesnikinja – zamišljeno reče devojčica. Okrenu se i lakim korakom odskakuta obalom.

Nadežda ostade nekoliko trenutaka zamišljena razgovorom s nestvarnom devojčicom. Krik labuda vrati je u stvarnost. Krenula je da pakuje pribor za slikanje. Laganim korakom, sa slikom u ruci, krenula je obalom. Otiske njenih stopala polako je zatrpavao pesak nošen prijatnim vetrom.

Noć je bila mirna i tiha. Na nebu se pojavi mesec i posu čitav prizor svojim srebrnim sjajem. Sve utihnu u miran san.

U sobi, obasjanoj mesečinom, na zidu stajaše okačena slika. Slika koja će izazvati veliki preokret i velike impresije u celom srpskom društvu.

Naša, jugoslovenska Nada naslikala je čarobno delo, manifestaciju svetlosti, čime i započinje impresionizam. Iako naša umetnica biva preranom smrću sprečena da nastavi svoja slikanja i stvaranja čuda, njena dela i dan-danas inspirišu mlade umetnike da stvaraju umetnost.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu