Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Бранка Стаменковић
Последња жеља
Надомак планине Бесне кобиле, изнад града Врања, смештено је село Несврта. Некада је овде било пуно људи, нажалост, сада је остао тек понеки сељанин. Многе тајанствене и недокучиве приче крију брда и планине. И овде су се дешавале разне ствари и збивали чудни догађаји.
– Здраво, Чедо.
– Здраво, Горане – узвратио је поздрав.
– Дошао сам да ти кажем да је Душанкина последња жеља била да јој баш ти копаш гроб. Оставила је и новац за ту сврху. Умрла је ноћас.
– Моје саучешће. Кад је већ тако, прихватам њену последњу жељу.
– Сутра ујутру у 7 сати буди на гробљу да ти покажем где ћеш копати.
Свануло је јутро. Чеда је кренуо лагано путем, понео је са собом алат који му је за то потребан. Стигао је на гроб у договорено време. Као што је и рекао, Горан му је показао где је гробно место. Није чекао да заврши, одмах му је платио, дао је новац. Оставио му је пиће да се освежава док ради и храну када осети глад и отишао.
Док је копао јаму, имао је неки чудан осећај, као да га све време неко посматра из прикрајка. Развртао се около, тражио је погледом шта се то крије. Није видео никог и ништа. Сео је да одмори. Наишла је поворка. Склонио се са стране. Тада није било свештеника који је држао опело, тако да су убацили сандук у ископану рупу и почели да затрпавају. Када су завршили са затрпавањем, наређали су цвеће. Разишли су се са гроба. Чеда је остао да затрпава, када му је пришао Горан и дао пешкир. Прихватио је и наставио са радом. Завршио је са послом и кренуо пут куће. Док је ходао, помислио је да је накупио блато на своје ципеле. Спустио је поглед у правцу својих ногу, обућа је била чиста. И даље му се чинило да вуче блато са собом. Стигао је веома уморан кући и само се сручио у кревет.
Није ни приметио када је пао мрак. Остао је ту да лежи. У ваздуху се осећала нека чудна енергија. Током целе ноћи се комешао у кревету и имао ноћне море.
Ујутру, кад је устао, био је сав ознојен, осећао се сломљено и уморно. Својој жени се пожалио:
– Веома лоше сам спавао. Имао сам тако неке чудне снове, али се ничега не сећам. Као да сам целу ноћ с једне на другу страну преносио џакове. Боли ме сваки мишић и свака кост у целом телу.
Станија га погледа и рече му:
– Да те не боле руке и ноге што си копао гроб?
Ништа није одговорио на то. Сео је на кревет да испије црну јутарњу кафу и једну домаћу шљивовицу. Помисли у себи: Окрепиће ме једна љута и проћи ће ме боли. Покушавао је да се опусти. Подиже поглед у угао собе, кад рече својој жени:
– Шта ће Душанка овде? Јуче је била њена сахрана. Зар није умрла?
– Шта то причаш, Чедо? Нема никог у соби, само смо нас двоје – зачуђено одговори његова жена.
– Ма ено је тамо у углу до шпорета. Љутито ме посматра.
– Кô да си разум изгубио! Шта причаш? Нема никога!
– Каже ми да вратим пешкир што су ми дали. Узео сам паре, плаћено ми је. Како знам и умем, пешкир да вратим и да га оставим на њеном гробу.
Како је то изговорио, зажмурио је и почео да се грчи и савија као клупко.
– Чедо, шта ти је?! – цикнула је уплашено Станија.
– Иди по Кумбара Слађана. Реци му да дође са својим коњима и кола за вучу. Остало ми је још шест сати.
– Шта ти то значи? Каквих шест сати?
– Још шест сати живота – тешко дишући, једва је изустио. Чувши то, Станији се подиже коса на глави од ове страшне изјаве. Пришла је до њега. Покушала је да га исправи из тог положаја, није успела. Био је тврд. Као да је скамењен. Уста је једва отварао када је говорио. Није могла да поверује шта види, али јој је разум говорио да је боље да послуша свог супруга и уради то што тражи.
Морала је да га остави самог, сем њих двоје, нико више није живео у тој кући, а ни у близини. Навукла је неки џемпер и пошла је на други крај села. Ишла је брзо, колико су јој ноге то дозвољавале. Обично им треба око двадесетак минута да стигну до њих, сада јој се чинило као да целу вечност хода. Ноге су јој отказивале, што од журбе, што од премишљања шта се с њим збива и из страха за мужевљев живот. Док је трчала по земљаном путу, колена су јој неколико пута клецнула, падала је и устајала. Као да је бежала од какве авети. Од силне журбе да што пре стигне до циља вртело јој се у глави. Борила се за дах. Коначно. Стигла је на одредиште. Успаничено је лупала на вратима из све снаге.
– Шта ти је, жено? Је л’ гори негде?
– Весна, дај кажи ми где је Слађан?! Да крене са мном до куће, немамо времена, Чеди уопште није добро. Веома лоше изгледа.
– Ено га, на Гумно, проверава стадо и сакупља сено.
– Хвала ти. – Весна, Слађанова жена, сва збуњена, остала је затечено да стоји на прагу своје куће, а Станија отрча даље. Још није била стигла до Слађана, када је почела да дозива његово име:
– Слађане! Слађане! Хитно је! Пођи са мном! Готов је Чеда! Ено га лежи сав укочен!
Слађан испусти вилу и потрча јој у сусрет.
– Јеси ли добро? – Од трчања и ветра, марама јој спала са главе, коса рашчупана. – Изгледаш као да те ђаво јури.
– Тако некако могу да ти кажем. Хајдемо, немамо времена за губљење. Поведи коње и кола, успут ћу ти испричати.
Док су ишли путем, све му је испричала. Слађан није могао да поверује у оно што чује, деловало му је тако надреално. Кад су стигли, Чеда је био у горем стању као када га је оставила. Још више је био склупчан, спорије је дисао.
– Остало ми је још три часа до живота – Једва је изустио – Дддушанка… је… преввише… љљута. – Није могао да изговара чисто и течно речи. Борио се за сваки уздах. – Тражи… да јој… вввратим… пешкир… хмм… ннносите… ме…. мммм… на… гробљу… ммм… – Осећао је бол по целом телу. Био је згрчен и ознојен. Могла је да се исцеди вода од њега. Слађан и Станија су покушали да га подигну, али безуспешно, иако је био просечне тежине, нису могли да га подигну. Треба им бар још једна мушка снага.
– Сад ћу се вратити, идем по Раку. Сами нас двоје га не можемо подићи и ставити на кола. Превише је тежак. – Узјахао је коња и одгалопирао. Брзо су се вратили. Утрчали су унутра. Кратко је рекао:
– Још… дддва… ух… сата.
Нису чекали ни секунде. Како су га подизали, имали су утисак као да га неко вуче доле, као да га чупају из корена. Уз велики напор, успели су да га подигну и ставили на кола, као да је тежио неких две стотине килограма. Мислили су да ће ићи лагано, грдно су се преварили. Коњи у почетку нису хтели са места да се помакну. Неких пола сата су се вртели око њих. Прво су их вукли за узде, потом гурали, молили, да би на крају пошли тек када су и једном и другом ставили по оглав. Кренули су, али ни коњи нису могли брже. Слађан је прокоментарисао:
– Са њима извлачим какве балване и стабла из шуме, шта је ово? Као да вуку камион пун камењем, а не Чеду.
Били су на пола пута, кад им Чеда дао обавештење:
– Још… ссат… времена… уф!… Имам… да… вввратим… ппешкир… Нади…
Колико год су покушавали да буду бржи, нису успевали, као неком невидљивом силом су били успоравани. Што су се све више приближавали гробљу, то је било теже и Чеда је остајао без даха, дисао је све спорије. На путу је остајао траг од њега што се знојио, као речица.
– Издржи, Чедо! – говорила је Станија. – Још мало и стижемо. – Неких девет стотина метара су били удаљени од гроба кад Чеда изусти:
– Још… хм… петнаест… минута – почео је да стишће вилицу и шкрипи зубима. Стање му је било исто, можда и горе. Намучили су се док су га спустили из кола. Рака се досетио, скинуо је дрвену страницу од кола, ту су ставили Чеду, јер им је било незгодно да га другачије носе. Стигли су до гроба. Једва су га пренели. Оставили су пешкир на земљу.
– Евв… Душанке… не води мме са собом… враћам ти пешкир…
Небо се наоблачило, појавили су се сиви облаци, свраке, гаврани, вране, којекакве црне птице, почеше да лете изнад њих, сасипала је хладна и јака киша.
– Хајдемо у капелу – рече им Станија – да седнемо и одморимо мало. Дотада ће се ваљда смирити невреме.
Унели су Чеду унутра, ставили га на земљу. Истог трена, на другом крају капеле поче нешто да пуцкета, као да неко ломи гранчице и гази на сувом лишћу, а напољу да сева и грми. Удари јак пљусак. У ћошку пуче као да је опалила пушка. Чеда поче поступно да се исправља, подиже полако главу, а у лицу је био сав зелен. Напољу потом крену јак ветар да дува. Недуго затим разведри се. Сунце је огрејало, као да претходно није било невреме. Удахну дубоко. Отвора очи као да први пут прогледава. Подиже руке у ваздух, истеже се, као да се пробудио из дубоког сна и рече:
– Зашто смо овде?
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.