Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Дереглије на Сави

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Анђела Илић

Дереглије на Сави

Суморно јутро обећавало је тмуран и кишан дан. Уставши из постеље, Надежда приђе прозору. На улицама се тек понегде видео пролазник. Шарени кишобрани покушавали су да разбију монотонију кишног суботњег јутра. Спустивши завесу, вратила се својој јутарњој рутини испијања чаја. Видевши новине на столу, одлучи да их прелиста. Свакодневна дешавања Надежди нису била новина. Међутим, у рубрици за културу наиђе на скандалозну вест о себи: „Надежда Петровић, млада и талентована уметница, ипак излази из оквира академизма и дрско упливава у неразговетне воде играња са субјективним доживљајима. Да ли особи њеног порекла и образовања пристоји оваква екскурзија? Може ли јој нанети више штете него користи за професионалну репутацију?” Узрујана оваквим насловом, баца новине и покушава на настави са испијањем чаја. Међутим, све ово некако је враћа у прошлост, навиру јој мучна сећања. Убрзо је мисли одведоше натраг. Страхоте које је видела и доживела у Македонији још су јој с времена на време навирале као ружна успомена. Сећања су била веома свежа и Надежда остаде читаво преподне у прелиставању тих слика.

Из мрачних сећања трже је један сноп сунчеве светлости који се преламао кроз прозор, падао преко стола и у углу собе осветљавао штафелај. Надежда устаде, приђе прозору и остаде затечена пред призором. На небу више није било ни облачка. Улице, још мокре од јутрошње кише, сада су биле пуне народа. Светлуцале су мокре од сунца. У даљини се назирао звук птица и мирис мокре земље. У трен ока несташе туробне слике из прошлости које су јој биле обузеле ум. Предивно поподне измами јој осмех на лице и жељу да изађе напоље. Узе свој прибор за сликање и затвори врата за собом.

Мирис мокре калдрме и свежи ваздух улазили су јој у ноздрве и сваким удахом осећала се све лакшом и полетнијом. На улици су се чули жамор деце и узвици уличних продаваца. Све је одисало свежином. Као да се дан тек рађао. Задубљена у своје мисли и лепоту сунчаног поподнева, Надежда и не примети да ју је пут одвео до обале реке Саве. Поглед јој привуче прелепи призор одсјаја светлости на води. Очарана овим призором, развуче свој штафелај и одлучи да ту импресију пренесе на платно. Након неколико сати седења и сликања сумрак је почео да пада, а Надежда је била при крају да заврши своје уметничко дело. Призор њеног сликања био је очаравајући. Сваки покрет кичицом био је савршен, гладак и усклађен. Изгледало је као да виолиниста свира своје најлепше дело. Њени покрети четкице били су усклађени и с поветарцем и с померањем таласа реке. И сам цвркут птица био је очаравајући. Четкица је постала њено весло којим плови по наносима боја. Урања дубоко у срж сјаја, да би потом изронила на површину и извукла његову суштину. Сва та силна искричава треперења заносила су јој ум и осећања. Играла се светлошћу вешто, као што се маче игра клупком вуне и вија га наоколо. Тако је Надежда кротила светлосне таласе и одсјаје сунца по површини платна усталасалог силином призора. Стварала је чудо.

Полако су почели да се пале лампиони, а Надежда је завршавала своје уметничко дело. Повукавши последњи потез, мало се удаљила и загледала се у платно, реку и целокупни призор. Починула је на тренутак. Иза штафелаја се појави босонога девојчица плаве косе. Загледа се у слику.

– Шта сте ово насликали – упита девојчица.

Надежда је погледа. На себи је имала белу хаљину. Кожа јој је била такође бела и нежна, попут порцелана. Крупне плаве очи одавале су утисак дубоког мора са свим тајнама које крије у својим дубинама. Коса јој беше уредно свезана у репић с машницом од свилене траке на врху. Дашак ветра поигравао се с њеним увојцима, који су благо падали низ њена мала, нејака леђа.

– Дереглије на Сави – одговори Надежда.

– Дивно! – одговори девојчица.

Саже се, узе кичицу у руке и поче да је преврће међу прстима.

– Ви сте сликарка?

– Да – одговори Надежда, после краћег ћутања.

– Када порастем, и ја желим да постанем сликарка, или песникиња – замишљено рече девојчица. Окрену се и лаким кораком одскакута обалом.

Надежда остаде неколико тренутака замишљена разговором с нестварном девојчицом. Крик лабуда врати је у стварност. Кренула је да пакује прибор за сликање. Лаганим кораком, са сликом у руци, кренула је обалом. Отиске њених стопала полако је затрпавао песак ношен пријатним ветром.

Ноћ је била мирна и тиха. На небу се појави месец и посу читав призор својим сребрним сјајем. Све утихну у миран сан.

У соби, обасјаној месечином, на зиду стајаше окачена слика. Слика која ће изазвати велики преокрет и велике импресије у целом српском друштву.

Наша, југословенска Нада насликала је чаробно дело, манифестацију светлости, чиме и започиње импресионизам. Иако наша уметница бива прераном смрћу спречена да настави своја сликања и стварања чуда, њена дела и дан-данас инспиришу младе уметнике да стварају уметност.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу