Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Трећа награда
Михаило Николић
Прича једног капута
Ово је у ствари прича о доживљајима једног дугмета. Али дугме је било на капуту, а капут је већи и јачи и онда као такав присваја све заслуге, па и наслов. А сада, ако ћемо реално, дугме не би ништа посебно ни имало да исприча да га није капут носио свуда са собом, тако да је капут с правом у наслову.
Прво, ово није био било који капут, јер у то време није било много власника капута. Капут је био мекан и дебео и тежак. Ово наше дугме је било једно од четири на њему. Није било једино, али је било посебно. Неко је некада уместо оригиналног, које је испало, зашио неко слично, али веће, тако да је оно сматрало да је главно и да види боље, пошто је на већој висини. Капут је у миру зими висио на једном кривом ексерићу поред огњишта. Кућа је имала само то једно одељењце за све. У тој, дакле, гарсоњери са подом од земље, живело је девет душа. Дугме је волело да их посматра док једу, причају, седе око ватре и спавају. Само три пута годишње капут је ишао напоље и дугме са њим. То је било за славу, Ђурђиц, и за Божић и Ускрс. Тада је власник скидао пажљиво капут са клина и баба га је доообро четкала, а дугме гланцала крпом. Дугме је волело да сине као оно Марко Краљевић у народним песмама, као јарко иза горе сунце. А напољу би га дочекао снег, па је носило на себи пахуљу као брадицу. Слушало је у цркви појање хора и неке песме у себи је чувало од једног до другог одласка. С радошћу се враћало на своје старо место, на клин. Али, чим почне пролеће и топли дани, капут су паковали у сандук и дугме се тамо досађивало. Ништа није видело, само мрак. Тада је жалостиво мислило на свој ексерић и дозивало зимске дане. Да су га питали, као што нису, никада не би рекло да ће оно што ће уследити бити толико страшно да би радије пристало да заувек дрема у сандуку него да то све проживи.
Елем, да не би било забуна, морате знати да сам ја само дугме. Видeо сам само оно што је испред мене или изнад мене. Не причам, али зато много слушам. Не искључујем могућност да се нешто од овог догодило другачије, али ја се баш овако сећам.
Све је почело прошлог лета, док сам још био у сандуку, када је један младић убио једног цара. Цар није још био цар, а и није тај младић требало да га убије, али се тако десило. Сад је већ зима, друга ратна зима и то лето је далеко, као што смо и ми далеко од куће.
Све је лоше. Добро је само што нема више сандука у које наш човек одлаже капут. У топле ноћи стави капут под главу док спава. Облачи га када му је хладно.
Мислио сам да ћу се распрснути први пут када сам чуо пуцањ. Укопао сам се у мекану вуну капута и молио све песме које сам чуо у цркви. Молио сам се да постанем мањи, још мањи, да будем невидљив за метак који долази.
Када је мој човек пуцао, прасак је парао ваздух. Звук је био суров, снажан и чист, продоран и висок, испуњаваo простор између брда и долина, одјекујући попут јеке која се враћа са свих страна. Пратило га је метално звецкање док се чахура избацује, падајући на земљу или камење, звонећи оштро и кратко. Онда брзи покрет руке која повлачи затварач, припремајући се за следећи пуцањ. Знао сам шта следи. Увек га је пратио један специфични шум, високи звиждук, налик на фијукање, звук метка који путује кроз ваздух. Звук смрти која путује невидљиво кроз простор. Тај звиждук је био посебно језив јер је носио са собом неизвесност и страх – никада ниси знао где ће завршити, кога ће погодити.
Увек сам мислио да ће метак неког другог човека погодити мене. Мој страх је био већи од пушке и од капута. Након пуцања посебно ме узнемиравало лупање срца нашег човека, јаој-јаој-јаој. Он још дуго није могао да се смири и ноћу се будио у зноју.
Дечаче, зашто си убио тог цара? Царе, зашто си долазио? Зар нам није свима било боље док сам висио на ексеру?, мислио сам и гнездио се у тканину.
После неког времена постао сам храбрији. Ипак сам ја месингано дугме на једном храбром капуту на једном младом човеку који ово није желео. Ако је тако, даћу све од себе да га заштитим. Молио сам се Богу да постанем већи, велик као тањир и да могу да будем штит за нашег човека.
Нисам постајао ни мањи ни већи, али сам схватио да сам добио шта сам тражио – минус и плус је ништа. Сада сам се молио само да поново видим свој ексер.
Ова друга зима је боља. Добро је што мој човек скоро уопште не скида пушку с рамена.
Сада само ходамо и видим много тога. У име части и дужности марширамо. Повлачимо се да спасимо животе и да се једног дана вратимо и вратимо слободу нашој земљи. Идемо до мора. Нисам га никад видео, али се надам да тако има још капута. Мој капут је већ доста истањен и мало поцепан, али је и даље мекан. Ипак и кроз његову мекоћу осећам колико је омршавио његов власник. Осушио се као лист. Саме кости осећам и ритам срца које лупа као лудо, бам-бам-бам-бам. Опет ми је то милије него јаукање после пуцања. Нема више снаге наш човек да корача. Исцрпљен је од пешачења и слабе хране.
На нашем капуту вуна је постала излизана и мало проређена, а крзно прљаво и похабано. Тамо где су се превише трљали торба и пушка, тканина се помало поцепала. Киша, снег и блато направили су мој капут тешким и укоченим.
Сваке ноћи гледам у звезде и питам се хоћу ли икада поново видети свој ексер. Чак је и мој сандук почео да ми недостаје.
Јутра су хладна, сиви облаци стално се мају над хоризонтом. Из даљине се понекад чује како дрво пуца. Земља је под ногама хладна и клизава. Око нас понеки јаук, шапат молитава и тешки кораци. На путу срећемо људе, обичне сељаке који беже из својих домова, жене са децом у наручју, старце који су једва ходали. Сви деле исту судбину – беже од непријатеља, од смрти. Свуда су биле сузе, али и неки тихи, скривени пламен наде, нада да ће једног дана све ово бити само сећање и да ће се вратити.
Идемо сваког дана све даље. Све је теже. На рукавима од мог капута су сада рупе од трња и грања кроз које је пролазио. Једно дугме је већ недостајало, а остала два су била лабава, висила су на концима који су се већ напола откинули.
Једнога дана мој капут је пао. Пре тога је пао човек у њему. Пао сам онда и ја. Настала је тишина. Онда сам приметио да више не чујем бам-бам-бам-бам.
То је, дакле, крај. Остаћемо овде. Мало ми је жао што нећу видети море. Али ми је још жалије због ексера и сандука. Збогом!
Лежали смо ту на путу човек, капут и ја. Лежали смо толико дуго да сам видео само небо, небо, небо и снег. Молио сам се да устанемо, да се ово није десило.
После неког времена, а не знам колико јер је стално била белина, осетио сам да се мој капут помера. Ох, добри Боже! Можда је наш човек оживео! Бескрајно сам се обрадовао! Било је мало тубмања и бацакања около, стао сам на место. Бум-бум, куцало је срце! Хеј, па то није био наш човек!
Сетио сам се савета деде из куће са земљаним подом, када је наш човек полазио у рат:
– Сине, никада не узимај нешто са мртваца! Никада. И никада не окрећи леђа онима што се презивају на -ов.
Деда није веровао Бугарима. У свакоме рату бирали су да нам буду непријатељи. Ово је сигурно тај на -ов.
Нисам знао шта ће сада бити.
ОВ-човек је клекнуо на снег и тада сам први пут видео лице мог првог власника. Био је млад, скоро дечак.
Да сам могао, плакао бих.
ОВ-човек корачао је мало живље и био мало виши, па сам видео више. Говорио је истим језиком као људи у колони. Испред нас је било велико небо, мало мутно као пред кишу. Нисам знао да небо може да се спусти на земљу. Тек када смо сели у један од бродова који су нас чекали, схватио сам да је то море. Било ми је мало жао нашег првог власника, јер није стигао до овог тренутка. Овде је било хране и воде и лекова. Некима је сметало љушкање и мислим да сам и ја замало добио морску болест. ОВ-човек је стално повраћао.
Био сам помало забринут за стање нашег капута. Капут је мирисао на дим логорске ватре, зној и земљу. На његовим рукавима и оковратнику били су трагови суза и крви, сећања на тренутке туге и борбе. Иако је капут постао скоро непрепознатљив, за мене је био најлепши због издржљивости и храбрости, због свих оних километара које је прешао, свих ноћи проведених под отвореним небом и свих битака које је преживео.
Око нас су умирали. Умирали су коњи и људи. Њих су носили на брод и мало даље од обале бацали у море. Ако умре ОВ-човек, можда ће и нас бацити. Капут и ја ћемо отићи право на дно. Никада више нећу видети сунце ни небо. То је баш тужно.
Почео сам да се молим за здравље ОВ-човека. Можда ме врати кући, на ексер. Можда баба ишчетка капут и неко га понесе. Можда нађем начин да испричам колико је храбар био наш младић и колико је тешко било носити тугу и чежњу за кућом кроз сав тај снег и мени, а камоли њему, који је носио нас обојицу, и капут и мене, и још грозну пушку од које је његово срце плакало јаој-јао-јао.
ОВ-човеку је лоше већ неколико дана. Ето шта се догоди када не слушаш шта прича наш деда. Деда којег више нећу видети.
ОВ-а ће бацити у море.
Видео сам како то изгледа. Замотаће га у нешто, ћебе или платно. Онда ће му ставити камење на ноге, да потоне. Онда ће се помолити и опростити и спустиће у воду.
Наш капут ће у сланој води сасвим да се исцепа. Можда се ускоро више неће ни знати да је то био капут. Неко ће мислити да су то неке крпе. А и ја ћу добити мрље и постаћу зелен.
Помислио сам на мог дечака. Бићу храбар. Прво, не могу да се удавим. Друго, можда ту доле има неког света који може да ме разуме. Причаћу им свима о путу који смо прешли. Они ће можда пренети неком другоме.
Тако ће моја прича чувати сећање на наш капут и дечака. И на пут који смо прешли. Сада сам се само молио да никад не заборавим!
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.