Novo delo u Portalibrisovoj ediciji Otrgnuto od zaborava jeste roman Gluvne čini Aleksandra Ilića. Gluvne čini su najpoznatije delo ovog autora, pisca koji je u jednom periodu bio potpuno skrajnut i zaboravljen, do te mere da se dugo nije mogao pronaći ni podatak o godini njegovog rođenja i smrti. Najveću popularnost Aleksandar Ilić je kao pisac imao u periodu oko 1930, a sada, gotovo vek nakon toga, savremeni čitalac sigurno u njegovom romanu može pronaći nešto zanimljivo i aktuelno.
Roman Gluvne čini je ispripovedan u prvom licu, iz perspektive glavnog lika, čije ime do kraja romana ne saznajemo. U pitanju je muškarac koji u svetu i okolnostima u kojima živi pokušava da pronađe sebe i smisao. Ovo delo pripada tzv. kratkom romanu, kako je kritika nazivala slična dela iz tog perioda. Kada je pripovedanje u pitanju, Aleksandar Ilić prati modernističku težnju da razbije realističku, uzročno-posledičnu nit, te možemo reći da imamo dva glavna toka radnje vezana za dva grada – Pariz i Beograd, i dosta pojedinačnih epizoda – sećanja na detinjstvo, vraćanja na događaje iz prošlosti, ali i snove, viđenja budućnosti i razmišljanja o kosmosu i sl. Društvene okolnosti igraju bitnu ulogu u životu glavnog lika, pa tako ne možemo ne uzeti u obzir da se radnja dešava dok traje, kako se u samom delu kaže, „Svetski rat”. Ratnim dešavanjima junak takođe pokušava da pronađe neki smisao, kao i svom bivstvovanju u takvom svetu, ali mu to i ne uspeva baš.
Dva grada za koje se vezuje glavni junak Gluvnih čini stoje na izvestan način suprotstavljeni jedan drugom, po onome kako ih sam junak doživljava i kako to prenosi čitaocu. I u jednom i u drugom gradu junak se kreće po periferiji, samo što je periferija Pariza za njega mnogo zanimljivija od periferije Beograda. Iako nosi žig stranca u Parizu, on je za njega uzbudljiv, uvek pun zanimljivih likova i događaja. Ti likovi su uglavnom ljudi sa ruba, margine društva – umetnici, boemi, stranci poput njega, žene lakog morala itd. Mesta koja posećuje su razne kafane, jeftini hoteli, ali nam se verno prikazuje i atmosfera sa pariskih ulica. Za razliku od Pariza, Beograd je za našeg junaka dosadan. Njega ne opisuje na uzbudljiv način, već kao da popisuje šta se sve u njemu nalazi, slikajući nam tom prilikom ponovo one slojeve sa margine društva, ali ovaj put ne u svojoj uzbudljivosti, već u bedi i realnosti. Beograd je najverovatnije predstavljen kao dosadan i zbog toga što ništa ne može ni da bude dovoljno zanimljivo nakon doživljenog Pariza. Pariz je pritom u ovom delu Aleksandra Ilića začinjen pričama o brojnim aferama, opijatima i sl., a Beograd je rezervisan za loše raspoloženje i psihičku nestabilnost.
Vrlo važno mesto u romanu Gluvne čini imaju i priče o ženama sa kojima je glavni junak bio. Prvo ćemo čitati o braku sa Tamarom, njegovom prvom ženom, koja će preminuti od tuberkuloze. Poput njega, i ona je stranac u tom gradu, ona je Ruskinja, koja će ga uvesti u svet čulnih uživanja i revolucije. Pod uticajem onog što je prošao s njom, i on će postati mnogo slobodniji po pitanju čulne ljubavi, odbaciće društvene i moralne norme i otkriti svoje zavodničke sposobnosti. U jednom trenutku će reći: „Hoću da budem pokvaren” i to će i primeniti u susretu sa naivnom Koletom. Ne naročito bistru Koletu je zaveo i zatim odbacio. Na kraju, pred povratak u Beograd, on se ženi ružnom Francuskinjom, koja mu se uopšte nije ni dopala i prema kojoj ne gaji ni posebna osećanja ni posebno interesovanje i sa njom se vraća u Beograd. Kroz ovako predstavljene ljubavne priče Aleksandar Ilić nam pokazuje suštinsku nemogućnost modernog, površnog čoveka da pronađe neku dublju ljubav, posebno ako imamo u vidu poslednje dve priče.
Na kraju, ne treba zaboraviti ni „kosmički” sloj ovog romana. U svojim brojnim monolozima i unutrašnjim monolozima o vasioni glavni junak stalno ističe njene ponore i sile haosa. Ako bismo se setili ratne pozadine ovog dela, onda bismo sigurno shvatili da autor, Aleksandar Ilić, ovde pravi gorku aluziju na haos koji ne vlada samo u vasioni, već i na Zemlji, a to je haos rata, kome niko ne može stati na put, a u kome je teško pronaći i neki dublji smisao.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdati i drugi manje poznati romani srpskih pisaca kao što su: Branimir Ćosić (Vrzino kolo, Dva carstva, Pokošeno polje), Veljko Milićević (Opsene, Bespuće), Milan Vukasović (Srž ili Igra kosturova), David Pijade (Strast), Milutin Uskoković (Došljaci, Čedomir Ilić) i mnogi drugi.
Knjigu Gluvne čini možete pogledati OVDE, a sva dela Aleksandra Ilića OVDE.