Мој кочијаш роман је Лазара Комарчића објављен 1887. године. Ово Комарчићево дело, поред изузетне књижевне вредности, послужиће нам и као документ једне епохе. Узмимо у обзир да је првобитно био назван „Сликама из 1883. године” и већ на основу тог назива јасно нам је шта можемо очекивати када будемо читали роман.
Године 1883. у Србији је била Тимочка буна. Буну су подигли представници Народне радикалне странке против владавине краља Милана Обреновића. О свему томе пише нам Драгутин Илић у свом мемоарском спису Зајечарска буна. Док нам Илић кроз личне успомене представља буну и коментарише тадашњи политички режим, Комарчић у роману „Мој кочијаш” представља Србију пред Тимочку буну. Пред читаоцем је слика напредњака, радикала и либерала који су у непрекидној борби за општинску власт. У овом роману је кроз ликове и догађаје дао оштру критику радикализма: „Та сорта радикалска – ако не мислиш како она мисли, ако не говориш како она говори, ако не грдиш кога она грди, ако не хвалиш кога она хвали, онда си пропао!”
Већ са првим реченицама романа Мој кочијаш можемо да осетимо колика је нетрпељивост између припадника различитих политичких странки. Кочијаш унапред зна да политички противници тешко могу да се возе у истим кочијама, а камоли нешто друго. Ипак, за себе, а и за остале кочијаше тог времена рећи ће да, у зависности од тога кога возе, морају да припадају или напредњачкој, или радикалној, или либералној странци. Кроз речи кочијаша провејава дух тадашњег времена и осећа се тежина речи када каже да сиротиња, нажалост, није у могућности да бира, него дела онако како јој се наметне у одређеном тренутку.
Јоле кочијаш ће сада са путником напредњаком возити и једног радикала. Радикали су представљали екстремну опозицију, а све је било више присталица те странке: и сељаци и грађанство. Сам Јоле каже за себе да радикалима не верује апсолутно ништа, а опет им се морао придружити: „Опазе ли да ниси њихов, не дају ти чаршијом проћи: о звижде, о звоне, о вичу: ’Уштва! Уштва!’” Јоле ће свог путника одвести у гостионицу „Без сведока”, а у њој ће имати прилике да се упозна са Феђом, Секулом, Томом и Мићом, главним тамошњим радикалима. У овој гостионици никада не мањка приче о политици. Један од гостију је и ђакон Млађо, који је јавно пристао да буде присталица радикала иако је у души либерал.
Оно што је карактеристично у књижевности јесте мотив сна. Тако ни у роману Мој кочијаш сан не изостаје, па сам писац сања један чудан сан. Тај сан је последица свега онога што је чуо и видео у гостионици „Без сведока”. Сања како су га напали исти они што су и били у гостионици и опљачкали након признања да је напредњак.
Насупрот овим радикалима, њиховим причама и коцки у гостионици, Лазар Комарчић нас у роману Мој кочијаш и оснивају у селу свој одбор.
Водећи нас кроз разне епизоде Мог кочијаша, Комарчић нас све време упознаје са ликовима и догађајима и покушава што више да нам приближи стварни тадашњи друштвени живот. Радикализам и радикалске присталице најјаче су искритиковане и представљене тако да их читалац у свакој епизоди осуди. Једна од епизода која ће понети оштру критику јесте када се уочи Светог Илије организује радикалски збор, који ће се претворити у праву гозбу, чији ће исход бити одлазак пијаног поп Виће на јутрење.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге занимљиви историјски романи, као што су: Стојан Живадиновић (Карађорђе, Хајдук Вељко, Вујица Вулићевић), Анђелко Крстић (Трајан), Симо Матавуљ (Ускок), Богобој Атанацковић (Два Идола), Драгутин Илић (Хаџи Ђера) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је online куповина књига.
Сва дела Лазара Комарчића можете пронаћи ОВДЕ.