Moj kočijaš roman je Lazara Komarčića objavljen 1887. godine. Ovo Komarčićevo delo, pored izuzetne književne vrednosti, poslužiće nam i kao dokument jedne epohe. Uzmimo u obzir da je prvobitno bio nazvan „Slikama iz 1883. godine” i već na osnovu tog naziva jasno nam je šta možemo očekivati kada budemo čitali roman.
Godine 1883. u Srbiji je bila Timočka buna. Bunu su podigli predstavnici Narodne radikalne stranke protiv vladavine kralja Milana Obrenovića. O svemu tome piše nam Dragutin Ilić u svom memoarskom spisu Zaječarska buna. Dok nam Ilić kroz lične uspomene predstavlja bunu i komentariše tadašnji politički režim, Komarčić u romanu „Moj kočijaš” predstavlja Srbiju pred Timočku bunu. Pred čitaocem je slika naprednjaka, radikala i liberala koji su u neprekidnoj borbi za opštinsku vlast. U ovom romanu je kroz likove i događaje dao oštru kritiku radikalizma: „Ta sorta radikalska – ako ne misliš kako ona misli, ako ne govoriš kako ona govori, ako ne grdiš koga ona grdi, ako ne hvališ koga ona hvali, onda si propao!”
Već sa prvim rečenicama romana Moj kočijaš možemo da osetimo kolika je netrpeljivost između pripadnika različitih političkih stranki. Kočijaš unapred zna da politički protivnici teško mogu da se voze u istim kočijama, a kamoli nešto drugo. Ipak, za sebe, a i za ostale kočijaše tog vremena reći će da, u zavisnosti od toga koga voze, moraju da pripadaju ili naprednjačkoj, ili radikalnoj, ili liberalnoj stranci. Kroz reči kočijaša provejava duh tadašnjeg vremena i oseća se težina reči kada kaže da sirotinja, nažalost, nije u mogućnosti da bira, nego dela onako kako joj se nametne u određenom trenutku.
Jole kočijaš će sada sa putnikom naprednjakom voziti i jednog radikala. Radikali su predstavljali ekstremnu opoziciju, a sve je bilo više pristalica te stranke: i seljaci i građanstvo. Sam Jole kaže za sebe da radikalima ne veruje apsolutno ništa, a opet im se morao pridružiti: „Opaze li da nisi njihov, ne daju ti čaršijom proći: o zvižde, o zvone, o viču: ’Uštva! Uštva!’” Jole će svog putnika odvesti u gostionicu „Bez svedoka”, a u njoj će imati prilike da se upozna sa Feđom, Sekulom, Tomom i Mićom, glavnim tamošnjim radikalima. U ovoj gostionici nikada ne manjka priče o politici. Jedan od gostiju je i đakon Mlađo, koji je javno pristao da bude pristalica radikala iako je u duši liberal.
Ono što je karakteristično u književnosti jeste motiv sna. Tako ni u romanu Moj kočijaš san ne izostaje, pa sam pisac sanja jedan čudan san. Taj san je posledica svega onoga što je čuo i video u gostionici „Bez svedoka”. Sanja kako su ga napali isti oni što su i bili u gostionici i opljačkali nakon priznanja da je naprednjak.
Nasuprot ovim radikalima, njihovim pričama i kocki u gostionici, Lazar Komarčić nas u romanu Moj kočijaš i osnivaju u selu svoj odbor.
Vodeći nas kroz razne epizode Mog kočijaša, Komarčić nas sve vreme upoznaje sa likovima i događajima i pokušava što više da nam približi stvarni tadašnji društveni život. Radikalizam i radikalske pristalice najjače su iskritikovane i predstavljene tako da ih čitalac u svakoj epizodi osudi. Jedna od epizoda koja će poneti oštru kritiku jeste kada se uoči Svetog Ilije organizuje radikalski zbor, koji će se pretvoriti u pravu gozbu, čiji će ishod biti odlazak pijanog pop Viće na jutrenje.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge zanimljivi istorijski romani, kao što su: Stojan Živadinović (Karađorđe, Hajduk Veljko, Vujica Vulićević), Anđelko Krstić (Trajan), Simo Matavulj (Uskok), Bogoboj Atanacković (Dva Idola), Dragutin Ilić (Hadži Đera) i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Sva dela Lazara Komarčića možete pronaći OVDE.