Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Ново дело у Порталибрисовој едицији Отргнуто од заборава јесте роман Глувне чини Александра Илића. Глувне чини су најпознатије дело овог аутора, писца који је у једном периоду био потпуно скрајнут и заборављен, до те мере да се дуго није могао пронаћи ни податак о години његовог рођења и смрти. Највећу популарност Александар Илић је као писац имао у периоду око 1930, а сада, готово век након тога, савремени читалац сигурно у његовом роману може пронаћи нешто занимљиво и актуелно.

Роман Глувне чини је исприповедан у првом лицу, из перспективе главног лика, чије име до краја романа не сазнајемо. У питању је мушкарац који у свету и околностима у којима живи покушава да пронађе себе и смисао. Ово дело припада тзв. кратком роману, како је критика називала слична дела из тог периода. Када је приповедање у питању, Александар Илић прати модернистичку тежњу да разбије реалистичку, узрочно-последичну нит, те можемо рећи да имамо два главна тока радње везана за два града – Париз и Београд, и доста појединачних епизода – сећања на детињство, враћања на догађаје из прошлости, али и снове, виђења будућности и размишљања о космосу и сл. Друштвене околности играју битну улогу у животу главног лика, па тако не можемо не узети у обзир да се радња дешава док траје, како се у самом делу каже, „Светски рат”. Ратним дешавањима јунак такође покушава да пронађе неки смисао, као и свом бивствовању у таквом свету, али му то и не успева баш.

Два града за које се везује главни јунак Глувних чини стоје на известан начин супротстављени један другом, по ономе како их сам јунак доживљава и како то преноси читаоцу. И у једном и у другом граду јунак се креће по периферији, само што је периферија Париза за њега много занимљивија од периферије Београда. Иако носи жиг странца у Паризу, он је за њега узбудљив, увек пун занимљивих ликова и догађаја. Ти ликови су углавном људи са руба, маргине друштва – уметници, боеми, странци попут њега, жене лаког морала итд. Места која посећује су разне кафане, јефтини хотели, али нам се верно приказује и атмосфера са париских улица. За разлику од Париза, Београд је за нашег јунака досадан. Њега не описује на узбудљив начин, већ као да пописује шта се све у њему налази, сликајући нам том приликом поново оне слојеве са маргине друштва, али овај пут не у својој узбудљивости, већ у беди и реалности. Београд је највероватније представљен као досадан и због тога што ништа не може ни да буде довољно занимљиво након доживљеног Париза. Париз је притом у овом делу Александра Илића зачињен причама о бројним аферама, опијатима и сл., а Београд је резервисан за лоше расположење и психичку нестабилност.

Врло важно место у роману Глувне чини имају и приче о женама са којима је главни јунак био. Прво ћемо читати о браку са Тамаром, његовом првом женом, која ће преминути од туберкулозе. Попут њега, и она је странац у том граду, она је Рускиња, која ће га увести у свет чулних уживања и револуције. Под утицајем оног што је прошао с њом, и он ће постати много слободнији по питању чулне љубави, одбациће друштвене и моралне норме и открити своје заводничке способности. У једном тренутку ће рећи: „Хоћу да будем покварен” и то ће и применити у сусрету са наивном Колетом. Не нарочито бистру Колету је завео и затим одбацио. На крају, пред повратак у Београд, он се жени ружном Францускињом, која му се уопште није ни допала и према којој не гаји ни посебна осећања ни посебно интересовање и са њом се враћа у Београд. Кроз овако представљене љубавне приче Александар Илић нам показује суштинску немогућност модерног, површног човека да пронађе неку дубљу љубав, посебно ако имамо у виду последње две приче.

На крају, не треба заборавити ни „космички” слој овог романа. У својим бројним монолозима и унутрашњим монолозима о васиони главни јунак стално истиче њене поноре и силе хаоса. Ако бисмо се сетили ратне позадине овог дела, онда бисмо сигурно схватили да аутор, Александар Илић, овде прави горку алузију на хаос који не влада само у васиони, већ и на Земљи, а то је хаос рата, коме нико не може стати на пут, а у коме је тешко пронаћи и неки дубљи смисао.

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други мање познати романи српских писаца као што су:  Бранимир Ћосић (Врзино коло, Два царства, Покошено поље), Вељко Милићевић (Опсене, Беспуће), Милан Вукасовић (Срж или Игра костурова), Давид Пијаде (Страст), Милутин Ускоковић (Дошљаци, Чедомир Илић) и многи други.

Књигу Глувне чини можете погледати ОВДЕ, а сва дела Александра Илића ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу