Svetomir Nikolajević (1844–1922) bio je srpski književnik, političar, profesor i rektor Velike škole, akademik, ministar i premijer.
Rođen je 27. septembra 1844. godine u Raduši, naselju koje pripada opštini Ub, gde je završio osnovnu školu. Gimnazijsko školovanje započeo je u Šapcu, da bi nastavio u Beogradu, a tu i maturirao. Željan znanja, upisuje se na Veliku školu i studira filozofske nauke. Kao izuzetno uspešnog studenta država odlučuje da ga stipendira i šalje ga na studije istorije i svetske književnosti, te tako on provodi vreme i uči u Cirihu, Bernu, Berlinu, Parizu i Londonu.
Po povratku sa studija Svetomir Nikolajević zaposlio se kao profesor istorije književnosti na Velikoj školi. On je važio za izvanrednog profesora, visokokvalifikovanog, a studenti su se ponosili što imaju takvog predavača. Ne samo što je bio vrstan poznavalac tog gradiva nego je bio i vrhunski čovek, pa su njegovi učenici mogli mnogo toga korisnog da nauče. Govorio je nekoliko jezika, neki podaci kažu čak sedam, što je i danas, a kamoli u ono vreme, zaista redak slučaj. Kasnije je postao i rektorom Velike škole, i to školske 1888/89. godine.
Bio je jedan od istaknutih srpskih političara i može se reći da mu je aktivno učestvovanje u politici obeležilo život. Prvi korak Svetomira Nikolajevića u politici bilo je njegovo učestvovanje u osnivanju Radikalne stranke. Za razliku od drugih članova ove partije, Nikolajević nije pristajao na ishitrene i preterane akcije. Kasnije je napustio Radikalnu stranku. Bio je privržen Obrenovićima i hteo je da radikalci sklope sporazum sa kraljom Milanom. Ta njegova politička opredeljenost i naklonost jednoj dinastiji dovela je do toga da bude marginalizovan i skoro potpuno zaboravljen nakon Majskog prevrata, kada je penzionisan jer nije odgovarao Karađorđevićima.
Nikolajević je bio angažovan i u Skupštini i Vladi Srbije. Bio je narodni poslanik, od 1894. je postavljen na mesto ministra unutrašnjih poslova, a iste godine postaje i premijer. Vreme njegova mandata na čelu Vlade Srbije obeležile su burne i česte nesuglasice između radikala i Obrenovića, odnosno obrenovićevaca. Godine 1893. Svetomir Nikolajević postaje član Državnog saveta, a od 1901. do 1903. član je Senata. Kao delegat je prisustvovao potpisivanju sporazuma u Hagu, te konačnom sklapanju Haške konvencije. Zalažući se za međunarodni mir, prvi je Srbin kandidovan za Nobelovu nagradu, koju nije primio zbog rata 1915. godine. Koliko je ovaj čovek bio veliki govori i činjenica da je odbio želju Nemaca da bude upravnik okupirane Srbije tokom Prvog svetskog rata.
I na kulturnom polju veliki je Nikolajevićev rad. Radio je na osnivanju Srpske kraljevske akademije i bio jedan od šesnaest prvih akademika, koje je imenovao kralj Milan 5. aprila 1887. Postojala su četiri Akademijina odeljenja, a Svetomir Nikolajević bio je član Akademije filosofskih nauka. Učestvovao je i u formiranju Društva Svetog Save, Srpskog arheološkog društva, a 1893. godine osnovao je Društvo za vaspitanje i obrazovanje gluvoneme dece u Beogradu.
Jedan je od najpoznatijih masona i zajedno sa Đorđem Vajfertom oformio je 1890. godine masonsku ložu Pobratim.
Veliku zaslugu za širenje ljubavi prema književnosti i zainteresovanosti za nju, pa i za razvijanje i sticanje znanja o njoj dugujemo upravo njemu. Kao što je napred pomenuto, predavao je na Katedri opšte istorije literature s naročitim pogledom na literaturu Slovena i Srba. U Londonu je studirao englesku književnost, pa se s tim može dovesti u vezu i to što je prvi pisao o Vilijamu Šekspiru. Prvi književni radovi Svetomira Nikolajevića objavljivani su u časopisima. U Otadžbini 1875. objavljen mu je prvi rad – Ledi Montegrijeva u Srbiji. Izdavao je brojne eseje i predavanja, nešto zasebno, nešto skupljeno u sveske, a neki su: O stoicizmu i rimskoj državi, Iz Šekspira, Pred Šekspirom, Tacit, Julija, Ariosto. On je pokrenuo časopis Rad 1881. godine, i u njemu je štampao Cezara i Bruta. Pored toga što je napisao brojne književne portrete o engleskim piscima, interesovao se i za nordijske pisce, naročito za Henrika Ibzena. Ovo se može videti i u njegovim putničkim beleškama iz dveju skandinavskih zemalja (Danske i Norveške). Sarađivao je sa raznim časopisima, među kojima su i Godišnjica Nikole Čupića, Glasnik Srpskog učenog društva i Male novine. 
Na kraju svega ovoga treba reći da je Svetomir Nikolajević bio čovek svestranog duha, svetski student i putnik, jedan od najobrazovanijih srpskih umova u tom dobu, a povrh svega toga – rodoljub.
Bio je u braku sa Ankom i imali su dva sina. Umro je 18. aprila 1922. godine u Beogradu i sahranjen je na Novom groblju.
Tek nedavno je naš narod odlučio da obnovi sećanje na ovog znamenitog Srbina. Naime, Pedagoški muzej je pokrenuo inicijativu za podizanje spomenika Nikolajeviću i organizovali su izložbu 2019. godine pod nazivom Svetomir Nikolajević – od zaborava ka svetlu. Po ovom piscu i političaru nazvana je jedna beogradska ulica i osnovna škola u rodnom mu mestu. Portalibris objavljivanjem Nikolajevićevog putopisa Iz Skandinavije bogati svoju ediciju Otrgnuto od zaborava i podseća čitaoce na ovu važnu ličnost srpske istorije.
Sva dela Svetomira Nikolajevića možete videti OVDE.