Успешан сорбонски ђак, правник и ерудита, конзул у Сан Дијегу и талентовани стваралац: Слободан Ј. Јовановић, имао је ту несрећу да носи исто име и презиме као његов колега по струци, Слободан Јовановић (1869-1958), ректор Београдског универзитета и председник Министарског савета Краљевине Југославије. Постоје и те какви разлози да он буде упамћен и дело које је оставио за собом читано.
Био је потомак грађанске породице, одрастао уз највише вредности уметности и културе, школовао се у иностранству, био распоређен на дипломатску функцију у „новом свету”… Међутим, читав живот осећао се несхваћеним и неоствареним, угушеним од стране лакташа, пробојних бораца који нису имали ни упола његовог образовања, знања, манира. Тај страшан осећај прогонио га је дуго, док на крају није одлучио да часно заврши са животом. Упадљива је чињеница да је на исти начин свој живот окончала и његова сестра, за којом је горко туговао оно мало година што је живео након ње.
О многим темама Јовановић је писао у својим забелешкама и есејима. У њима је видна његова депресивна филозофија живота, али и ванредан таленат и љубав према уметности.
Један од његових записа врло живо бележи како је доживео путовање и живот у пансиону у Швајцарској, где му се руше идеализације о животу у иностранству, где увиђа одређене хладне манире, понашање људи на ивици неуљудности, прве трагове будућег отуђења.
Оставио је и документ о томе како су се, у време када нису постојали медији, преносиле информације о уметничким успесима, важним јавним догађајима, итд. Записао је предавања Жила Леметра и чак превео целокупну његову драму Фенелон.
Након трагичног краја родитељи су, желећи да сачувају успомену на сина, прикупили његове записе, и замолили његове пријатеље и сараднике да забележе успомене на заједничке дане.Тако је настала књига – Споменица Слободана Ј. Јовановића, коју је реиздао Порталибрис и вратио ову књигу и аутора у нашу културну баштину.
Још једна непознаница о којој сведочи ова књига је и обичај тадашњих богатих и умних људи да библиотеци завештају своје књиге, и да оснивају фондове за напредак књижевности чиме су помагали српску односно југословенску културу. У Споменици Слободана Ј. Јовановића његов отац образлаже своју јаку жељу да синовљева библиотека буде легат у оквиру Универзитетске библиотеке, те је њој поклања, а оснива и фонд Слободана Ј. Јовановића и објашњава његово функционисање и намењу: чување успомене на рано и трагично изгубљеног сина – фонда који ће располагати новцем довољним да се „сваке године изда једна књига одабране садржине из наше или туђе лепе књижевности, из српске новије историје од почетка 19.века, и из практичне и популарне медицине и хигијене”.
Као што знамо, многи овакви фондови пропали су након Другог светског рата, као што су заборављене и многе важне личности из српске прошлости, историје, књижевности. Едиција Отргнуто од заборава, коју у целини можете видети и куповати књиге онлајн на Порталибрисовом сајту, покушај је да се та неправда исправи.