Pavle Marković Adamov (1855–1907) pripada periodu srpskog realizma. Kao i druge ličnosti ovoga perioda, karakteriše ga obrazovanost i svestranost.
Paja Marković Adamov bio je književnik, profesor, prevodilac, dramski pisac, urednik, novinar i pozorišni kritičar. Kao vrlo učen čovek govorio je nekoliko evropskih jezika: nemački, ruski, češki, slovački i slovenački. Obrazovanje ovog srpskog pisca odvelo ga je u različite srpske i evropske gradove. Završio je gimnaziju u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima, zatim studirao prava u Pragu, pa klasičnu filologiju u Gracu i Beču. Njegovu učenost potvrdile su i raznolike profesije: predavao je grčki, latinski i srpski jezik i književnost u najstarijoj srpskoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, gde je bio i bibliotekar, stalno brinuo o proširenju fondova i čitanosti knjiga.
U srpskoj književnosti se pojavio sedamdesetih godina 19. veka, kada je romantičarski pokret već bio u opadanju i kada su se javile realistične tendencije među srpskim piscima. Adamov je pisao i pesme, ali najpoznatiji je po proznim ostvarenjima. Slikajući sremsko selo, on podseća na Janka Veselinovića, koji je slikao mačvansko selo.
Na prozni rad Pavla Markovića Adamova veliki uticaj je imalo njegovo prevođenje pripovedaka austrijskog pisca P. K. Rozegera, koji je u svojim delima prikazivao život tipičnog seljaka, te ga je Adamov podražavao i kasnije uverljivo slikao život naših ljudi iz Srema.
Njegova najznačajnija dela su: Nadanove pesme (nastale po ugledu na Zmajeve pesme), Slike i prilike iz seoskog života, Na sélu i prélu, roman Duh vremena sad je taki, a u novosadskom pozorištu jedno vreme igran je njegov komad Pop Dobroslav, koji se bavi pitanjima prodora nazarenskih ideja i religije. Izbor iz priča Na sélu i prélu iz 1886. i 1888. godine izdala je Srpska književna zadruga 1901. U stvaralaštvu Pavla Markovića Adamova prisutni su sentimentalni motivi, osećajnost, seoska ljubavna idila, nagrađivanje vrline i kažnjavanje poroka, kao i folklorni motivi i realne slike iz seoskog života. Rad Adamova slikovito opisuje i činjenica da su ga nazivali „etnografskim pripovedačem ravnog Srema”.
Njegov doprinos srpskoj književnosti ogleda se i u tome što je 1892‒1894. uređivao obnovljeni časopis Stražilovo, a naročito što je 1895. godine pokrenuo i do smrti uređivao Brankovo kolo, gde je okupio gotovo sve značajnije pisce svoga vremena. Ovaj časopis sadržao je raznovrsne priloge iz domaće srpske i strane književnosti, prikaze knjiga, kulturne vodiče. Časopis je negovao i pozorišnu kritiku o Srpskom narodnom pozorištu. Tu su prvi put objavljeni: Pop Ćira i pop Spira, Vukadin, Koštana i druga dela. Zanimljivo je i da je Pavle Marković Adamov negovao kult Branka Radičevića, a godine 1883. nalazio se na čelu odbora za prenos zemnih ostataka Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo.
„Život našeg naroda je težak. Uvređen je pa mu je teško. Ali duh u njemu nije umro”, pripoveda Pavle Marković Adamov u zbirci priča Na sélu i prélu.
Gde se skrivalo „sélo i prélo”? Krajem 19. i početkom 20. veka sudbine mnogih književnika zavisile su od suda Jovana Skerlića, srpskog književnog kritičara i književnog istoričara. Adamov je uglavnom dobijao negativne kritike, što je glavni razlog manje popularnosti ovog dela. O napadima Jovana Skerlića Adamov u svojim pismima piše: „Taj čovek čiste pameti napada mene i sve što je od mene. A vidim raskoračio se tamo po Beogradu, pa on vodi glavnu reč, on saziva na zborove koga hoće, on je već i kao profesor srpske književnosti na Univerzitetu uzeo pod svoje kritiku i književnost i srpsku i svetsku. A najviše se okomio na Brankovo kolo i mene.” Ipak, u njegovom radu Skerlić je prepoznao i ono što delo krasi: gladak i čist jezik, iskrenu osećajnost, realne slike seoskog života, prirodnu nežnost i toplinu, kao i interes za folklor.
Delo Na sélu i prélu sadrži i karakterističnu leksiku Srema, te njom, sugestivnim opisima i dinamičnom naracijom dočarava vrelo narodnog života s kraja 19. veka: atmosferu okupljanja i slavlja uz igranje kola, svet mladalačkih ljubavi, nesrećnih sudbina, doživljaj rata, siromaštvo, verovanja, srpski narod koji peva i kad je srećan i kad mu je teško. Pavle Marković Adamov dočarava nesalomivi duh naroda i programski izriče da srpski narodni društveni život nije tako nizak da u njemu budan duh ne bi mogao naći iz dana u dan novoga poleta, te predstavlja naš narod kao nepresušnu inspiraciju.
Kao i kod mnogih velikana, književni značaj Adamova je prepoznat tek posthumno. Prvi korak ka ispravljanju ove nepravde učinila je Kulturna radionica u Sremskim Karlovcima, ustanovivši književnu nagradu sa imenom Pavla Markovića Adamova. Potom je njegova kuća pretvorena u Zavičajni muzej i uređen njegov zapušten grob.
Portalibrisovo izdanje jedno je u nizu napora da se oživi ime zaboravljenog pisca Pavla Markovića Adamova i podseti na njegovo značajno delo Na sélu i prélu. Cilj je da skrene pažnju na pisca koji je prodavao svoju imovinu kako bi štampao pripovetke, često potpisivane pseudonimom, i kako bi uređivao časopis Brankovo kolo.
Uz ovog pisca, u ediciji Otrgnuto od zaborava nalaze se i dela komediografa poput Branislava Nušića i Jovana Sterije Popovića, proza Stevana Sremca, Bore Stankovića, Janka Veselinovića, ali i književna ostvarenja pisaca koji su, kao Paja Marković Adamov, ostala u senci srpske književne tradicije. Među njima su Kosta Hristić, Ilija Vukićević, Milorad Šapčanin, Stojan Živadinović; naročiti deo naše edicije su dela srpskih zaboravljenih spisateljica, Milice Janković, Anđelije Lazarević i Ljubice Radoičić.
Dela ovog autora možete pronaći OVDE.