Павле Марковић Адамов (1855–1907) припада периоду српског реализма. Као и друге личности овога периода, карактерише га образованост и свестраност.
Паја Марковић Адамов био је књижевник, професор, преводилац, драмски писац, уредник, новинар и позоришни критичар. Као врло учен човек говорио је неколико европских језика: немачки, руски, чешки, словачки и словеначки. Образовање овог српског писца одвело га је у различите српске и европске градове. Завршио је гимназију у Новом Саду и Сремским Карловцима, затим студирао права у Прагу, па класичну филологију у Грацу и Бечу. Његову ученост потврдиле су и разнолике професије: предавао је грчки, латински и српски језик и књижевност у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима, где је био и библиотекар, стално бринуо о проширењу фондова и читаности књига.
У српској књижевности се појавио седамдесетих година 19. века, када је романтичарски покрет већ био у опадању и када су се јавиле реалистичне тенденције међу српским писцима. Адамов је писао и песме, али најпознатији је по прозним остварењима. Сликајући сремско село, он подсећа на Јанка Веселиновића, који је сликао мачванско село.
На прозни рад Павла Марковића Адамова велики утицај је имало његово превођење приповедака аустријског писца П. К. Розегера, који је у својим делима приказивао живот типичног сељака, те га је Адамов подражавао и касније уверљиво сликао живот наших људи из Срема.
Његова најзначајнија дела су: Наданове песме (настале по угледу на Змајеве песме), Слике и прилике из сеоског живота, На сéлу и прéлу, роман Дух времена сад је таки, а у новосадском позоришту једно време игран је његов комад Поп Доброслав, који се бави питањима продора назаренских идеја и религије. Избор из прича На сéлу и прéлу из 1886. и 1888. године издала је Српска књижевна задруга 1901. У стваралаштву Павла Марковића Адамова присутни су сентиментални мотиви, осећајност, сеоска љубавна идила, награђивање врлине и кажњавање порока, као и фолклорни мотиви и реалне слике из сеоског живота. Рад Адамова сликовито описује и чињеница да су га називали „етнографским приповедачем равног Срема”.
Његов допринос српској књижевности огледа се и у томе што је 1892‒1894. уређивао обновљени часопис Стражилово, а нарочито што је 1895. године покренуо и до смрти уређивао Бранково коло, где је окупио готово све значајније писце свога времена. Овај часопис садржао је разноврсне прилоге из домаће српске и стране књижевности, приказе књига, културне водиче. Часопис је неговао и позоришну критику о Српском народном позоришту. Ту су први пут објављени: Поп Ћира и поп Спира, Вукадин, Коштана и друга дела. Занимљиво је и да је Павле Марковић Адамов неговао култ Бранка Радичевића, а године 1883. налазио се на челу одбора за пренос земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово.
„Живот нашег народа је тежак. Увређен је па му је тешко. Али дух у њему није умро”, приповеда Павле Марковић Адамов у збирци прича На сéлу и прéлу.
Где се скривало „сéло и прéло”? Крајем 19. и почетком 20. века судбине многих књижевника зависиле су од суда Јована Скерлића, српског књижевног критичара и књижевног историчара. Адамов је углавном добијао негативне критике, што је главни разлог мање популарности овог дела. О нападима Јована Скерлића Адамов у својим писмима пише: „Тај човек чисте памети напада мене и све што је од мене. А видим раскорачио се тамо по Београду, па он води главну реч, он сазива на зборове кога хоће, он је већ и као професор српске књижевности на Универзитету узео под своје критику и књижевност и српску и светску. А највише се окомио на Бранково коло и мене.” Ипак, у његовом раду Скерлић је препознао и оно што дело краси: гладак и чист језик, искрену осећајност, реалне слике сеоског живота, природну нежност и топлину, као и интерес за фолклор.
Дело На сéлу и прéлу садржи и карактеристичну лексику Срема, те њом, сугестивним описима и динамичном нарацијом дочарава врело народног живота с краја 19. века: атмосферу окупљања и славља уз играње кола, свет младалачких љубави, несрећних судбина, доживљај рата, сиромаштво, веровања, српски народ који пева и кад је срећан и кад му је тешко. Павле Марковић Адамов дочарава несаломиви дух народа и програмски изриче да српски народни друштвени живот није тако низак да у њему будан дух не би могао наћи из дана у дан новога полета, те представља наш народ као непресушну инспирацију.
Као и код многих великана, књижевни значај Адамова је препознат тек постхумно. Први корак ка исправљању ове неправде учинила је Културна радионица у Сремским Карловцима, установивши књижевну награду са именом Павла Марковића Адамова. Потом је његова кућа претворена у Завичајни музеј и уређен његов запуштен гроб.
Порталибрисово издање једно је у низу напора да се оживи име заборављеног писца Павла Марковића Адамова и подсети на његово значајно дело На сéлу и прéлу. Циљ је да скрене пажњу на писца који је продавао своју имовину како би штампао приповетке, често потписиване псеудонимом, и како би уређивао часопис Бранково коло.
Уз овог писца, у едицији Отргнуто од заборава налазе се и дела комедиографа попут Бранислава Нушића и Јована Стерије Поповића, проза Стевана Сремца, Боре Станковића, Јанка Веселиновића, али и књижевна остварења писаца који су, као Паја Марковић Адамов, остала у сенци српске књижевне традиције. Међу њима су Коста Христић, Илија Вукићевић, Милорад Шапчанин, Стојан Живадиновић; нарочити део наше едиције су дела српских заборављених списатељица, Милице Јанковић, Анђелије Лазаревић и Љубице Радоичић.
Дела овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.