Милован Видаковић (1780–1841)
Милован Видаковић, српски књижевник и романописац, рођен је у мају месецу 1780. године у селу Неменикуће у подножју Космаја. Отац му је био неписмени сељак, па је Милован своје рано детињство проводио чувајући стоку и слушајући народне епске песме, бајке и легенде. За време Кочине крајине, 1788–1791, породица Видаковић бежи у Срем и настањује се у Иригу, где Милован Видаковић полази у школу. Након завршетка аустријско-турског рата, његов отац враћа се у родно Неменикуће, али Милован остаје у граду код својих рођака. Занимљиво је да је преживео и страшну кугу која је Срем пустошила 1795. и 1796. године. Од 1799. до 1805. године школује се у гимназијама у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, па одлази на студије филозофије прво у Сегедин, да би онда прешао у Кежмарк, где студира и права. Школовање наставља у Пешти, 1808. године, истовремено радећи као дјетовоспитатељ, односно тутор пештанским ђацима. Године 1817. Милован Видаковић почиње да ради као професор Српске гимназије у Новом Саду, одакле је отпуштен 1824, те се враћа туторству и приватном подучавању ђака у Темишвару, Сремским Карловцима и Кулпину. Од 1835. године настањује се у Пешти, где је помагао школовање српских ђака. Милован Видаковић умро је у Пешти, 28. октобра 1841. године. Сахрањен је на пештанском српском гробљу, где му је споменик подигла Матица српска.
Књижевни рад Милована Видаковића
Милован Видаковић је, у пуној традицији европског просветитељства и енциклопедиста, био прави ерудита, полиглота и човек разноврсних интересовања. Једном речју – прави европски образовани писац. Поред филозофије и права, које је студирао, посебно се занимао за историју, теологију, књижевност и језике – поред српског језика, знао је и латински, немачки, мађарски и француски језик. Оно што је за српску историју књижевности посебно значајно, то је Видаковићев допринос развоју теорије романа код нас. Не само да је Милован Видаковић један од првих романописаца у српској књижевној традицији већ је и један од првих теоретичара романа код нас. Без обзира на то што није иза себе оставио ниједан теоријски спис, његов систем се може реконструисати из разних изјава, приватних писама и предговора. Речима Јована Деретића: „У његовим теоријским изјавама, разбацаним и изложеним без система, има више унутарњег реда и систематичности него што би се очекивало од писца за кога се мисли да је несрећан, хаотичан, о коме је Вук рекао да бунца као баба у болести.”
Милован Видаковић био је изузетно плодан српски писац. Написао је седам романа: Усамљени јуноша (1810), Велимир и Босиљка (1811), Љубомир у Јелисиуму I-III (1814, 1817, 1823), Касија царица (1827), Силоан и Милена (1829), Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице (1833) и Селим и Мерима (1839). Све ове романе штампао је у Будиму, уз помоћ добротвора и пренумераната. Међутим, овиме се не исцрпљује списак књижевних дела Милована Видаковића. Написао је и неколико спевова религиозног карактера, историју српског народа по угледу на чувено дело Јована Рајића, два драмска превода, а иза њега је остала и недовршена аутобиографија.
Први роман у историји српске књижевности написао је Атанасије Стојковић (Аристид и Наталија, 1801), али Милован Видаковић је тај који је највише допринео популарности ове књижевне врсте код нас. Његови романи били су изузетно читани, сва његова дела била су веома распрострањена и, према речима Драгутина Илића, уз Прикљученија Доситејева и Басне били су основно штиво читалачке публике. О његовој популарности можда најсликовитије говори податак да су родитељи својој деци давали имена према ликовима његових романа, те да су у грађанском сталежу ова народна имена сасвим потиснула црквена.
На оволику Видаковићеву популарност Вук Стефановић Караџић једноставно није могао да остане равнодушан. Посебно му је замерао нетачно приказивање историје српског народа, одступања од народне традиције и обичаја. У својим романима Видаковић заправо приказује ондашње грађанско друштво, али радњу смешта у српски средњи век, па се Усамљени јуноша догађа за време деспота Стефана Лазаревића, Велимир и Босиљка за време Ђурђа Бранковића, а Љубомир у Јелисиуму за време цара Душана. Отуда долазе бројни анахронизми који су виђени као изразите мане ових романа и који су били окосница Вукове критике.
Бранећи се од бројних критичара, Видаковић даје своје схватање романа као дела фикције, које не треба просуђивати са његове научно-историјске тачности. Роман је „поетическо измишљеније” у коме није битно „кад је, гди је и како је било”. Оно што Видаковић истиче, а што је за теорију романа изузетно значајно, то је да се истина не налази у спољашњим ознакама, већ у унтурашњој структури романа и његовом дубљем, општем значењу. У том смислу, Сава Дамјанов ће, са пуним правом, утврдити да је Видаковић модернији од Вука (у својој књизи есеја из 2002. године).
У својим романима Видаковић прекида дотадашњу прозну традицију у српској књижевности, која се ослања на стару српску књижевност и средњовековна житија, која су подређена политичким и моралним захтевима. Он се, пре свега, ослања на антички грчки љубавни роман и срењовековни витешки роман. Са Милованом Видаковићем у српској књижевности почиње традиција уметничког романа, коју ће даље развијати Јован Стерија Поповић, Богобој Атанацковић, Јаков Игњатовић, а чије ће највише уметничке домете досећи Милош Црњански.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао и слична дела, такође заборављених аутора као што су Богобој Атанацковић (Два идола), Јаков Игњатовић (Милан Наранџић, Васа Решпект, Чудан свет, Вечити младожења), Доситеј Обрадовић (Басне), Јован Стерија Поповић (Изабране комедије, Џандрљив муж и друге драме, Роман без романа и Женидба). Сви наслови се могу купити онлине.