Милан Ђ. Милићевић био је српски књижевник, значајни културни радник, академик и један од оснивача Српске књижевне задруге. Рођен је 4. јуна 1831. године у селу Рипњу код Београда у угледној породици, пореклом из Старог Влаха. Основну школу завршио је у родном селу, а Богословију у Београду 1850. године. Црква га је узела за свог стипендисту и омогућила му даље школовање у Русији. Милићевић је, на своју велику жалост, због слабог здравља морао да одустане од ових студија. После завршене Богословије службовао је у различитим државним институцијама, прво као учитељ у Лешници и Тополи, школске године 1850/51, да би потом све до пензионисања 1899. године радио као државни чиновник и секретар.
Од 1852. године Милан Ђ. Милићевић ради у Министарству просвете, а од 1855. у Министарству спољних послова. Потом је годину дана запослен као секретар кнеза Михаила, да би се поново вратио у Министарство просвете, сада са звањем секретара, где ће и остати све до 1880. године. Наредне четири године радиће у Министарству унутрашњих послова, прво као начелник, а потом и као помоћник министра. У периоду од 1886. до 1897. библиотекар је у Народној библиотеци. Потом је две године државни саветник, а у тој функцији је и пензионисан 1899. године.
Поред завидне чиновничке каријере, Милан Ђ. Милићевић је оставио значајног трага на културном и просветном пољу. Од 1875. године је редован члан Српског ученог друштва. 1888. постао је први члан Српске краљевске академије, а функцију председника ове најзначајније српске културне институције вршиће у периоду од 1896. до 1899. године. Такође, изабран је за почасног члана Матице српске у Новом Саду, члана Југословенске академије у Загребу и члана Царске академије наука у Петрограду.
Умро је 4. новембра 1908. године у Београду.
Био је деда по мајци чувеног песника Милана Ракића.
Милан Ђ. Милићевић – просветни, културни и научни радник
Милан Ђ. Милићевић је прво као учитељ, а касније и као чиновник у Министарству просвете значајно допринео унапређењу образовног система и институција код нас. Уређивао је лист Школа од 1868. до 1876, а објавио је и већи број педагошких радова: Школе у Србији (1868–1876), Како се учи књига (1869), Педагогијске поуке (1870), Школска хигијена (1870), Школска дисциплина, Историја педагогије (1871), Поглед на народно школовање у Србији (1873). Такође, Милићевић је превео нека дела страних аутора свог времена како би допринео развоју и подизању просвећености код нас. Најпознатија су свакако: Васпитање у Америци Едуарда Лабулеја, Оцеви и деца у XIX веку и Морална историја жена Ернеа Легувеа, Жене XX века Жил Симон и Густава Симона, Писма о историји Срба и Бугара Александра Хиљфердинга, Разматрање о узроцима величине Римљана и њихова опадања и Персијска писма од Монтескјеа, Галебова стена Жила Сандoa и Истинска служба Игнатија Потапенка.
Целога живота Милана Ђ. Милићевића био је посвећен просвећивању неуког становништва и подстицању образовања. Са посебном пажњом се бавио српском историјом, географијом, етнологијом и значајно је допринео развоју ових наука код нас. Милан Ђоковић у предговору Поменику о научном раду Милана Ђ. Милићевића каже: „Без система и научног метода, он је тражио грађу било у архивама, било у сећањима савременика и, не проучавајући је дубље, саопштавао је, онако сирову, у својим многобројним радовима. Ако у оном што је написао нема правих и дефинитивнијих резултата, има, у накнаду врло много материјала који и данас служи науци.” Најзначајнији такви списи су: Путничка писма (1865, 1868), Белешке кроз пут пет окружја по Србији, Живот Срба сељака (1894), Славе у Срба (1877), Из мојих успомена (1894–1897), Задружна кућа на селу (1898), Манастири у Србији, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба (1888–1901), Кнез Милош у причама (1891, 1908), Причање Петра Јокића (1891), Чупић Стојан и Никола (1875), Кнез Михаило у успоменама свога некадашњег секретара (1896), Карађорђе у говору и твору (1903), Кнежевина Србија (1876), Краљевина Србија (1884), Живот и дела великих људи из свих народа (1877–1879). Највеће и најзначајније дело Милана Ђ. Милићевића је свакако историографско дело Кнежевина Србија, која даје опис целокупне Србије са карактеристикама рељефа, историјским и културним особеностима.
Милан Ђ. Милићевић – књижевник
Милан Ђ. Милићевић је био изузетно плодан писац и његова оригинална дела и преводи са француског и руског језика заједно броје више од стотину наслова. Импозантност његовог књижевног дела није му донела превелику хвалу, чак напротив. Значајни књижевни критичар Љубомир Недић у свом есеју М. Ђ. Милићевић каже: „Без велике културе литерарне, без спреме и без талента за и једну врсту књижевности, М. Ђ. Милићевић је, пишући многе књиге, не само стекао гласа него и стоји у првом реду радника на српској књизи. Таква би појава у свакој другој књижевности изгледала чудна, ако би она уопште била могућна; у нашој она изгледа сасвим природна, и нико у њој не види чега необичнога; јер у нас изгледа да се по себи разуме да се писци цене не по ономе што ураде, него по томе колико ураде” (Љубомир Недић, Књижевне критике, Порталибрис, Београд, 2021). Јован Скерлић га помиње у својој Историји нове српске књижевности као настављача Вукових просветитељских идеја, као значајног културног радника и сакупљача усмене, народне књижевности, али му и он, као и Љубомир Недић, одриче приповедачки и књижевни таленат.
Данас, међутим, можемо рећи да Милан Ђ. Милићевић, са становишта српске историје књижевности, стоји упоредо са Милованом Глишићем, на самом зачетку формирања сеоске приповетке код нас. Његове Зимње вечери, Село Злоселица и учитељ Миливоје, Летње вечери, Јурмус и Фатима, Омер Челебија својим фолклорним темама, описивањем свакодневног сеоског живота народним језиком представљају праве примере ове књижевне врсте код нас. Милићевић, одушевљен присталица Вукових идеја писања народним језиком, трудио се да, у духу епохе реализма, на најтачнији начин представи говор српских сељака, користећи и народне фразе и изразе. Заправо, како каже Милан Ђоковић, то је „[…] исти онај, кристално народски језик којим је Прота Матеја писао Мемоаре” (предговор у: Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Матица српска, Нови Сад, 1971).
Наравно, не треба бити занемарено да Милићевићеве приче о кнезу Милошу и Карађорђу (Кнез Милош у причама и Карађорђе у говору и твору) не само представљају вредна сведочанства о овим чувеним личностима и догађајима од највећег значаја за српски народ, па представљају драгоцен историјски извор за проучавање овог периода и често се цитирају као допуна њиховим биографијама, него, пре свега, представљају истински вредно књижевно дело, збирке веома занимљивих анегдота, испричаних на виспрен начин, сажето, једноставно и чистим народним језиком.
Сва дела Милана Ђ. Милићевића која је објавио Порталибрис можете пронаћи ОВДЕ.