Marko Car bio je jedan od poznatijih srpskih književnih kritičara, književnik, esejista i prevodilac. On i Vid Vuletić Vukasović važe za najčuvenije dubrovačke Srbe katolike.
Car se rodio 30. avgusta 1859. godine u Herceg Novom, primorskom gradu koji je na njega ostavio veliki utisak svojom lepotom, što se kasnije i vidi u putopisima koje piše. Ovde je započeo školovanje, da bi se kasnije prebacio u Kotor u gimnaziju. Usled porodičnih problema, vratio se u rodno mesto. 
Počeo je da piše pesme i pripovetke, zakoračio u prevodilački rad, ali ništa nije imalo naročitog uspeha. Sa prelaskom u Zadar sa svojih devetnaest godina Marko Car je postao saradnik Srpskog lista. Ovo je bio list Srpske narodne stranke, koji je počeo da izlazi 1880. godine, a urednik je bio pravnik Sava Bjelanović. Zadar Cara unapređuje i počinje razvoj njegove književne i prevodilačke karijere.
Za krupan korak i njegovo konačno stupanje u vodeće književne tokove uzima se 1878. godina, kada je objavio prevod romana Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama. Ovaj prevod sa francuskog objavio je u dubrovačkom Slovincu. Marko Car je najviše dela preveo upravo sa francuskog i italijanskog jezika. I on je bio jedan od prevođenijih srpskih pisaca. Dela su mu prevođena na nemački, francuski, mađarski, italijanski, engleski i češki.
Zanimljiva je činjenica da je Caru prijatelj bio Simo Matavulj. S njim se družio i zajedno su pisali. Obojica su vrlo vezani za primorje i primorce i to je jedna od tema kojima se bave u svojim radovima. Matavulj nas vodi u primorske krajeve sa svojom zbirkom pripovedaka Iz raznijeh krajeva, a Marko Car je autor putopisa o primorju: Naše primorje, Od Jadrana do Balkana, Venecija, U Latinima.
Kao književni kritičar pisao je o mnogim poznatim domaćim piscima, ali i stranim. Na taj način upoznavao je čitalačku publiku sa velikim imenima književnosti: Njegošem, Matavuljem, Lazarevićem, Nenadovićem, Ljubomirom Nedićem, Nikolom Tomazeom… Ove studije i oglede štampao je u tri knjige pod nazivom Moje simpatije (1895, 1913, 1932; prve dve u Zadru, treću u Beogradu). U posebnoj knjizi dao je književni portret Bjelanovića – Sava Bjelanović: jedan pogled na pisca – i štampana je 1912. u Dubrovniku.
Marko Car je pisao i prigodne priče, koje se nalaze u knjizi S bojnog i ljubavnog polja (Mostar 1904). Autor je i nekoliko pripovedaka koje se nalaze u zbirci S mora i primorja, koju je pisao zajedno sa Josipom Bersom, kao i priča iz zbirke Primorke. 
U Kraljevini SHS Car je bio inspektor Umetničkog odeljenja u Ministarstvu prosvete. Njegov kulturni rad bio je takođe zapažen. Od 1937. do 1941. bio je predsednik Srpske književne zadruge. Istakao se kao dugogodišnji član Književnog odeljenja Matice srpske i njen počasni član, a bio je i dopisni član Srpske kraljevske akademije.
Kako je Marko Car bio strog prilikom ocenjivanja pisaca, tako nisu bili blagi ni drugi kritičari prema njemu. Jovan Skerlić piše tekst o Caru i o knjizi Moje simpatije, i sa tim tekstom započinje svoju književnu kritiku. I u Istoriji nove srpske književnosti takođe piše o njemu, a jednom prilikom je optužio Cara da je plagijator. Interesantno je da je ovo isto tvrdio i Miloš Crnjanski, navodeći da je Car još na početku književne karijere plagirao pesmu De Misea tako što ju je prepevao i objavio kao svoju. Crnjanski i Car su imali nesuglasica i trzavica i njihov verbalni sukob mogao se tada pratiti i u novinama.
Marko Car je učestvovao kao biciklista na Prvom prvenstvu Srbije 5. oktobra 1897. godine (Beograd–Smederevo–Beograd).
Doživevši duboku starost, umro je u devedeset četvrtoj godini u novembru 1953. godine u Beogradu. Njegovu bistu možete videti u rodnom mu gradu – Herceg Novom.
Objavljivanjem dela Marka Cara obeležavamo 70 godina od njegove smrti.
Sva dela Marka Cara pogledajte OVDE.