Kosta Hristić (1852–1927) bio je istaknuti srpski diplomata, pravnik, intelektualac , sin premijera Nikole Hristića, unuk Tome Vučića Perišića – član jedne ugledne srpske građanske porodice, čiji su članovi, u više generacija, bili obrazovan i istaknuti.
Hristić je bio poštovan i u svetu, ali je pre svega bio pariota i verni službenik svojoj zemlji. Zanimljivo je da je imao i uspešne potomke, pre svega sina Stevana Hristića, akademika i kompozitora.
Kosta N. Hristić je prevodio drame, a napisao je dva toma knjige Zapisi starog Beograđanina (1923–1925), u kojima je od zaborava sačuvao mnoge činjenice iz istorije našeg grada koje bi inače bile zaboravljene. Nažalost, on je taj koji je dugo bio zaboravljen, kao i njegova knjiga, što dosta govori o našoj deklarativnoj borbi za kulturno nasleđe, koja skoro nikad ne ide dalje od reči.
Zapisi starog Beograđanina su izvanredno štivo, dragoceno u srpskoj tradiciji jer prikazuje prošlost u prestonici: istorijske događaje, živote važnih ličnosti od kneza Mihaila, preko Aleksandra Obrenovića, do Milivoja Blaznavca i mnogih drugih, ali i svakodnevicu običnih građana – rad u zanatskim radionicama, običaje za praznike, dogodovštine na pijacama… Hristić je želeo da autentična slika Beograda ne bude zaboravljena ili pokvarena preuveličavanjem i prepričavanjem po varljivom sećanju. U svom naumu je uspeo, iako srpska književna tradicija još uvek nije priznala vrednost njegovog rada. Mi smo se otuda i vratili ovoj knjizi.
U ovo delo srpske knjževnosti uneo je sopstvena sećanja, infomacije o događajima čiji je bio savremenik, ali i detalje iz priča koje je slušao od svojih roditelja, poznanika, starije gospode. Zato je ovo delo verovatno najpotpunija knjiga koja prikazuje stari Beograd.
U rodnom gradu Kosta je završio Pravni fakultet na Velikoj školi, a usavršavao se u Berlinu, Hajdelbergu i Francuskoj. Ipak, pretežno se bavio diplomatijom, pa je službovao kao konzul u Solunu i poslanik u Bukureštu, Rimu i Beču. Politički vrhunac mu je svakako bila pozicija ministra pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897–1899). Porodicu je proslavio i njegov sin – Stevan Hristić, naš slavni kompozitor, dok je drugi naslednik plemenitog prezimena, Boško, nastavio očevim stopama i bio takođe diplomata.
Ovih dana prilično se podigla prašina oko pronađenih ostataka gradske kapije, otkrivenih pri preuređivanju Trga republike. Najpre se mislio da je u pitanju Stambol-kapija, ali su stručnjaci utvrdili da je u pitanju Virtemberška kapija, sagrađena 1725. i srušena 1739. Nekadašnji izgled grada oduvek je intrigantna tema, a informacije o tome mogu se pronaći u skoro reizdatoj knjizi Koste N. Hristića Beleške starog Beograđanina. Evo kako on opisuje baš Stambol-kapiju:
„Ona je bila, otprilike, pred sadašnjim ulazom u Vasinu ulicu, između Kneževog spomenika i Pozorišta. Kapija je bila masivna, od tesanog kamena, sa jakim, visokim vratima, okovanim gvozdenim pločama. Levo i desno od kapije pružao se šanac sa visokim bedemom, silazeći desnim krakom preko Vidin kapije ka Dunavu, a levim preko Varoš kapije ka Savi. Ispred Stambol kapije bio je dubok jendek pun đubreta i strvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju.
Na ulasku s obe strane bila je turska straža i pri najmanjem neredu, kakvih je često bivalo u sukobima između naših i Turaka, teška vrata na kapiji zatvarana su i saobraćaj s ove i s one strane šanca prekidan. S one strane, u sadašnjoj Vasinoj ulici, bili su mahom turski dućani: sarački, nožarski, papudžijski i drugi, male kavanice, kasapnice, bozadžinice.”
Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J. Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Dela ovog autora možete pronaći OVDE.