Коста Христић (1852–1927) био је истакнути српски дипломата, правник, интелектуалац , син премијера Николе Христића, унук Томе Вучића Перишића – члан једне угледне српске грађанске породице, чији су чланови, у више генерација, били образован и истакнути.
Христић је био поштован и у свету, али је пре свега био париота и верни службеник својој земљи. Занимљиво је да је имао и успешне потомке, пре свега сина Стевана Христића, академика и композитора.
Коста Н. Христић је преводио драме, а написао је два тома књиге Записи старог Београђанина (1923–1925), у којима је од заборава сачувао многе чињенице из историје нашег града које би иначе биле заборављене. Нажалост, он је тај који је дуго био заборављен, као и његова књига, што доста говори о нашој декларативној борби за културно наслеђе, која скоро никад не иде даље од речи.
Записи старог Београђанина су изванредно штиво, драгоцено у српској традицији јер приказује прошлост у престоници: историјске догађаје, животе важних личности од кнеза Михаила, преко Александра Обреновића, до Миливоја Блазнавца и многих других, али и свакодневицу обичних грађана – рад у занатским радионицама, обичаје за празнике, догодовштине на пијацама… Христић је желео да аутентична слика Београда не буде заборављена или покварена преувеличавањем и препричавањем по варљивом сећању. У свом науму је успео, иако српска књижевна традиција још увек није признала вредност његовог рада. Ми смо се отуда и вратили овој књизи.
У ово дело српске књжевности унео је сопствена сећања, инфомације о догађајима чији је био савременик, али и детаље из прича које је слушао од својих родитеља, познаника, старије господе. Зато је ово дело вероватно најпотпунија књига која приказује стари Београд.
У родном граду Коста је завршио Правни факултет на Великој школи, а усавршавао се у Берлину, Хајделбергу и Француској. Ипак, претежно се бавио дипломатијом, па је службовао као конзул у Солуну и посланик у Букурешту, Риму и Бечу. Политички врхунац му је свакако била позиција министра правде у влади Владана Ђорђевића (1897–1899). Породицу је прославио и његов син – Стеван Христић, наш славни композитор, док је други наследник племенитог презимена, Бошко, наставио очевим стопама и био такође дипломата.
Ових дана прилично се подигла прашина око пронађених остатака градске капије, откривених при преуређивању Трга републике. Најпре се мислио да је у питању Стамбол-капија, али су стручњаци утврдили да је у питању Виртембершка капија, саграђена 1725. и срушена 1739. Некадашњи изглед града одувек је интригантна тема, а информације о томе могу се пронаћи у скоро реиздатој књизи Косте Н. Христића Белешке старог Београђанина. Ево како он описује баш Стамбол-капију:
„Она је била, отприлике, пред садашњим улазом у Васину улицу, између Кнежевог споменика и Позоришта. Капија је била масивна, од тесаног камена, са јаким, високим вратима, окованим гвозденим плочама. Лево и десно од капије пружао се шанац са високим бедемом, силазећи десним краком преко Видин капије ка Дунаву, а левим преко Варош капије ка Сави. Испред Стамбол капије био је дубок јендек пун ђубрета и стрвина, преко кога се дрвеним мостом наступало у капију.
На уласку с обе стране била је турска стража и при најмањем нереду, каквих је често бивало у сукобима између наших и Турака, тешка врата на капији затварана су и саобраћај с ове и с оне стране шанца прекидан. С оне стране, у садашњој Васиној улици, били су махом турски дућани: сарачки, ножарски, папуџијски и други, мале каванице, касапнице, бозаџинице.”
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.