„Милош Обреновић” – Најзначајнија студија Михаила Гавриловића

Михаило Гавриловић је један од најзначајнијих српских историографа и проучаваоца националног деветнаестог века, и сматра се утемељивачем модерног научног приступа проучавању историје. Овај приступ је подразумевао сакупљање свих доступних извора првог реда, писаних али и усмених. Највећи значај његовог рада је управо у прикупљању, класификацији и представљању до тада неуређене архивске грађе расуте у различитим приватним колекцијама, страним и домаћим библиотекама и архивима. Кроз занимљив ауторски предговор овим књигама добили смо и необичну слику коју је Михаило Гавриловић затекао у Кнежевској канцеларији – од несистематичног чувања различитих докумената, преко погрешног датирања, све до потпуног нереда у сабирању или разврставању грађе. Својим мукотрпним радом Михаило Гавриловић дао је незанемарљив допринос српској историографији тиме што је сређивањем архивске грађе умногоме олакшао посао будућим генерацијама српских историчара који су наставили проучавање овог периода.

Милош Обреновић је најзначајније дело Михаила Гавриловића, о којем је Слободан Јовановић рекао: За његова „Милоша Обреновића” одмах се рекло да је монументално дело: сваки је осећао да огромна грађа која се ту налази није просто набацана, него је склопљена у једно лепо књижевно дело врло правилних размера.

Дело Милош Обреновић Михаило Гавриловић припрема у склопу обележавања стогодишњице Првог српског устанка, а објављен је као тротомно дело, 1908, 1909. и 1912. године. Иако је рад на четвртом тому био завршен, током Првог светског рата тај рукопис је уништен, што, нажалост, ово дело чини недовршеним. Монографија Милош Обреновић обухвата пресудни период историје српске државности – од слома Првог српског устанка до заокруживања српске аутономије у оквиру Османског царства 1833. године. Овај период представља прву владавину кнеза Милоша Обреновића, те се стога ово дело по њему и зове. Иако сам назив упућује на биографију, ово дело то није, с обзиром на то да се Гавриловић у њему углавном бави спољнополитичким Милошевим деловањем, и настојањима да у преговорима са Портом избори аутономију за Србију.

Први том ове обимне студије бави се раним периодом Милошеве владавине, до народног „прошенија” 1820. године. Овај део студије представља напор да се прикаже политичко сазревање Милоша Обреновића и да се кроз то укаже на развој државотворне мисли и даљег политичког правца деловања Србије. Значај првих година Милошеве владавине лежи у његовом разумевању да се стицање аутономије Србије може остварити само унутар Османског царства и да се у директним преговорима са Портом може доћи до задатог циља.

Друга књига обухвата период од 1821. до 1826. године и у њој се фокус разматрања помера са спољнополитичког плана и дипломатских односа Србије, Русије и Турске, на унутрашња питања Милошеве владавине, њене добре аспекте, али и недостатке. Пажња је посвећена унутрашњој, српско-турској управи у земљи, институционалном развоју државе, формирању правних, политичких и образовних установа, односно постављању темеља еманципације Србије од Турске.

Трећом књигом представљен је период српске историје од 1827. до 1835. године, односно описан је врхунац владавине кнеза Милоша који се огледа у присаједињењу шест отргнутих нахија и признању наследног кнежевског достојанства Милошу Обреновићу.

Михаило Гавриловић препознаје важност владавине Милоша Обреновића и његовог политичког приступа заокруживању српске аутономије. Својим политичким деловањем Милош даје усмерење даљем настојању Србије да постигне потпуну независност, што ће се и остварити на Берлинском конгресу 1878. године. Историјске околности у којима делује Милош Обреновић су предодредиле дипломатску потрагу за решењем српске аутономије. Од времена Милоша српско питање се имало решавати за преговарачким столом, а не на бојном пољу. Коначно, у том смислу, циљеви Милошеве политике били су далеко скромнији од онога што је кроз Први српски устанак покушано, те су стога ти циљеви и остварени.

Михаило Гавриловић, не случајно, почиње ово своје дело Букурешким миром, у којем се име Србије први пут нашло у неком званичном документу великих сила. Дакле, Букурeшки мир Михаило Гавриловић види као почетак успона Милоша Обреновића, и као документ на који се ослања сва политичка и дипломатска мисао српског деветнаестог века.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге историографске књиге мање познатих аутора као што су: Стојан Новаковић (Васкрс државе српске, Турско царство пред српски устанак 1780–1804, Срби и Турци XIV и XV века), Јаша Томић (Рат на Косову и Старој Србији), Милутин Д. Лазаревић (Наши ратови за ослобођење и уједињење), Владимир Ћоровић (Историја Југославије, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку, Црна књига, Велика Србија, Наше победе, Карађорђе и Први српски устанак) и многе друге.

Сва дела Михаила Гавриловића можете видети ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *