Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Да ли знате ко је Јован Грчић Миленко?

Јован Грчић Миленко (1846–1875)

Јован Грчић Миленко био је српски лирски песник и приповедач, познат и под надимком „фрушкогорски славуј”. Рођен је у Черевићу, у Срему, 15. новембра 1846. године. Његова је породица грчког порекла, отац му се звао Теодор Грчки и био је успешан трговац. Јован ће презиме Грчки променити у Грчић. Када је Јован имао само четири године, умире му отац, па се његова мајка Ана посвећује подизању деце. Јован је био веома везан за мајку, о чему сведоче и његова поезија и проза. Милан Кашанин ће рећи да у целој нашој књижевности нема примера такве велике и одане љубави песника према мајци.

Српску основну школу у Черевићу Јован Грчић Миленко уписао је 1852. године, потом је учио немачку школу у Петроварадину. Шест разреда гимназије учио је у Новом Саду и још два у Сегедину и Пожуну (Братислави), до 1865. године. Милена Стефановић, Јованова прва и једина љубав, умире 1863. године, после чега он њено име додаје свом, па се у првој збирци песама потписује као Јован Грчић Миленко. Године 1867. одлази на студије медицине у Беч као стипендиста Матице српске. Због туберкулозе, од које пати још од детињства, напушта студије, 1873. године и враћа се у Србију. Одлази у манастир Беочину, где је и преминуо, 29. маја 1875. године. Сахрањен је у порти овог манастира, а на надгробном споменику стоје стихови Јована Јовановића Змаја: Гора ти чува тело, а спомен Српство цело!

Књижевно дело Јована Грчића Миленка

Јован Грчић Миленко припада оном реду српских писаца којима признање, по уметничкој вредности заслужено, никада није стигло за живота, да би после смрти били потпуно заборављени. Поезију је почео да пише већ у гимназији, и своју прву песму, Не бој ми се (1863), објављује у новосадском часопису Даница. У овом часопису, као и у часопису Матица, до 1869. године објавиће преко стотину песама. Књижевно најактивнији период његовог живота представљају године 1868. и 1869. Тада у часопису Матица објављује своју дужу приповетку Сремска ружа, са уводом У гостионици код Полу-звезде, али уредник Антоније Хаџић и Књижевно одељење Матице српске прекидају њено објављивање под објашњењем да је приповетка „слаба и досадна” и да се „штампање речене приповетке има обуставити као недостојне друштвеног листа” [сиц]. Један од чланова Књижевног одбора који је подржао овакву одлуку био је и чувени српски песник Лаза Костић.

Своју прву и једину збирку поезије Јован Грчић Миленко објављује у Бечу 1869. године под називом Песме. О овој збирци излазе две веома неповољне, оштре и грубе критике, једна у Младој Србадији, а друга у Даници. Утучен, разочаран и дубоко погођен, Јован Грчић Миленко престаће да објављује поезију. Тек ће доста касније, 1875, пред саму смрт, објавити циклус песама под називом Мозаик, посвећен Лази Костићу.

Главни разлог неразумевања и одбацивања Миленкове поезије од стране домаће критике лежи у њеној неразвијености, ригидности и немогућности да у овој поезији открије оригиналне и модерније изразе и доживљаје. Миленко је добро познавао токове европске књижевности XIX века, преводио је и класике немачке поезије, Гетеа, Шилера и Хајнеа, као и новије немачке песнике, Платена и Ленауа. Поезија Јована Грчића Миленка може се сврстати у период романтичарских и постромантичарских тенденција у развоју српске књижевности. Његови су стихови мелодични, пуни аутентичних и непосредних доживљаја природе и чедне љубавне чежње.

Јован Грчић Миленко написао је само три прозна дела: Змијина кошуљица (1868), У гостионици код Полу-звезде на имендан шантавог торбара (1868) и Сремска ружа (1868–1869). Змијина кошуљица тематско-мотивски и стилски опонаша народну бајку, док У гостионици код Полу-звезде и Сремској ружи примећујемо померање са сентиментално-романтичарског типа приповедања на реалистички. Српски проучаваоци тумаче ове две приповетке увек заједно, јер У гостионици код Полу-звезде представља својеврстан увод у шире наративно замишљену Сремску ружу. Пошто је Матица прекинула објављивање приповетке, Јован Грчић Миленко је никада није завршио, и многи проучаваоци сматрају да би она могла да израсте у прави роман. Реалистички елементи ове приповетке пре свега се огледају у ономе што бисмо условно могли назвати писање „по Вуку” – стилско подражавање народног говора и тематску блискост са народним животом. Користећи сказ (уведеног приповедача), инкорпорирајући у приповетку документ (писмо пријатеља), подражавајући народни говор, Јован Грчић Миленко ствара, пре Глишића, Лазаревића и Веселиновића реалистичку приповетку.

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца као што су: Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Богобој Атанацковић (Два идола), Јаков Игњатовић (Милан Наранџић, Чудан свет, Вечити младожења, Васа Решпект), Драгутин Илић (Хаџи Ђера, Хаџи Диша, Светле слике, Госпођа Марија) и други.

Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу