Jovan Dučić (1872–1943) bio je jedan od najvećih pesnika srpskog ranog modernizma, diplomata i književni uzor za naredne generacije.
Snažna osećajnost u delima Jovana Dučića možda potiče iz njegovog teškog detinjstva – otac mu je poginuo u Hercegovačkom ustanku, a pošto je to bio majčin drugi brak, imao je sestru i brata po majci. Udovica sa troje dece sigurno nije imala lak život. Nakon osnovne škole, koju je učio u rodnom Trebinju, Jovan Dučić se seli u Mostar, gde je nastavio sa obrazovanjem. Kasnije se u Sarajevu i Somboru školovao za učitelja, ali je nakon relativno kratke prakse u Bijeljini Jovan Dučić počeo da piše patriotske pesme, te su ga vlasti proterale.
Za boravak Jovana Dučića u tom mestu vezuje se i legenda o njegovoj prvoj tajnoj ljubavi. U pitanju je bila gospođica Magdalena, sa kojom se tajno verio. Ali, kako je Dučić imao problema sa vlastima, otišao je i ljubavnoj priči je došao kraj. Kada se nakon još nekih učiteljskih zaposlenja vratio u Mostar, ponovo se dopisivao sa Magdalenom, i deo te prepiske je sačuvan. Kažu da ona nakon te veze više nije htela da bude ni sa jednim muškarcem. Navodno nikada više nije izašla iz kuće.
Jovana Dučića nadalje nalazimo u Ženevi, gde se školovao. Otišao je tamo zahvaljujući pomoći države; besparicu je Dučić rešavao prevodeći za Maticu srpsku. Bavio se ozbiljnim radom, živeći skromno. U to vreme, takođe, Jovan Dučić je studirao književnost i filozofiju.
Uz Dučića su pesnici Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović činili „mostarsku trojku”. Uticaj Vojislava Ilića bio je izuzetno snažan, ali Dučić je kasnije, posebno boraveći u inostranstvu, primio drugačije uticaje, pa se njegova poezija razvijala.
Kažu za Dučića da je pesnik forme. Iako je jako vodio računa o sadržini, želeo da iskaže neiskazivo, unosio u poeziju filozofske elemente, Jovan Dučić se zaista u srpskoj književnosti izdvojio kao pesnik koji je formu usavršio do maksimuma.
Prvu pesmu Samohrana majka objavio u listu Golub, a zatim su se nizale.
Njegovi stihovi danas su deo kulture, a najpoznatije pesme su Jablanovi, Pesma ženi, Zalazak sunca, Poezija, Ljubav. Zbirke Jovana Dučića i danas se poklanjaju kao iskaz ljubavi, predstavljaju inspiraciju za mnoge savremene pesnike.
Među pesmama Jovana Dučića izdvajamo nekoliko. Snažna, ekspresivna pesma Jablanovi predstavlja deskriptivnu poeziju u kojoj je suština u prikazu emocija lirskog subjekta, i to onih teško objašnjivih običnim jezikom.
Pesma ženi takođe donosi novine u književnost – prikazuje ljubavni odnos pre svega kroz zbivanja u duši lirskog subjekta, i to je jedna od retkih pesama u svetskoj književnosti u kojoj se prikaz ljubavne emocije ili zaljubljivanja opisuje tako da skoro sasvim odgovara teoriji o arhetipovima, odnosno teoriji o animusu i animi, a koju je postavio Karl Gustav Jung.
Ne treba zaboraviti da je Jovan Dučić autor i dva zanimljiva flozofska dela: Blago cara Radovana i Jutra sa Leutara. Blago cara Radovana je knjiga mudrosti i zapažanja o životu, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. To je zbirka filozofskih razmišljanja o sudbinskim temama koje su svakome intrigantne. Ova knjiga Jovana Dučića predstavlja netipično, a važno delo u srpskoj književnosti. Slično je i sa delom Jutra sa Leutara, u kome autor iznosi čak i neka savremena shvatanja i praktična mišljenja i ideje vezane za stvarnost i međuljudske odnose.
Dučić je mnogima zanimljiv i kao ličnost – njegova diplomatska karijera i uspesi kod žena u svetu čine ga intrigantnim, a neosporan kvalitete poezije najpoznatijim, ako ne i najboljim srpskim pesnikom.
Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J.Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Dela ovog autora možete pronaći OVDE.