Јован Дучић (1872–1943) био је један од највећих песника српског раног модернизма, дипломата и књижевни узор за наредне генерације.
Снажна осећајност у делима Јована Дучића можда потиче из његовог тешког детињства – отац му је погинуо у Херцеговачком устанку, а пошто је то био мајчин други брак, имао је сестру и брата по мајци. Удовица са троје деце сигурно није имала лак живот. Након основне школе, коју је учио у родном Требињу, Јован Дучић се сели у Мостар, где је наставио са образовањем. Касније се у Сарајеву и Сомбору школовао за учитеља, али је након релативно кратке праксе у Бијељини Јован Дучић почео да пише патриотске песме, те су га власти протерале.
За боравак Јована Дучића у том месту везује се и легенда о његовој првој тајној љубави. У питању је била госпођица Магдалена, са којом се тајно верио. Али, како је Дучић имао проблема са властима, отишао је и љубавној причи је дошао крај. Када се након још неких учитељских запослења вратио у Мостар, поново се дописивао са Магдаленом, и део те преписке је сачуван. Кажу да она након те везе више није хтела да буде ни са једним мушкарцем. Наводно никада више није изашла из куће.
Јована Дучића надаље налазимо у Женеви, где се школовао. Отишао је тамо захваљујући помоћи државе; беспарицу је Дучић решавао преводећи за Матицу српску. Бавио се озбиљним радом, живећи скромно. У то време, такође, Јован Дучић је студирао књижевност и филозофију.
Уз Дучића су песници Алекса Шантић и Светозар Ћоровић чинили „мостарску тројку”. Утицај Војислава Илића био је изузетно снажан, али Дучић је касније, посебно боравећи у иностранству, примио другачије утицаје, па се његова поезија развијала.
Кажу за Дучића да је песник форме. Иако је јако водио рачуна о садржини, желео да искаже неисказиво, уносио у поезију филозофске елементе, Јован Дучић се заиста у српској књижевности издвојио као песник који је форму усавршио до максимума.
Прву песму Самохрана мајка објавио у листу Голуб, а затим су се низале.
Његови стихови данас су део културе, а најпознатије песме су Јабланови, Песма жени, Залазак сунца, Поезија, Љубав. Збирке Јована Дучића и данас се поклањају као исказ љубави, представљају инспирацију за многе савремене песнике.
Међу песмама Јована Дучића издвајамо неколико. Снажна, експресивна песма Јабланови представља дескриптивну поезију у којој је суштина у приказу емоција лирског субјекта, и то оних тешко објашњивих обичним језиком.
Песма жени такође доноси новине у књижевност – приказује љубавни однос пре свега кроз збивања у души лирског субјекта, и то је једна од ретких песама у светској књижевности у којој се приказ љубавне емоције или заљубљивања описује тако да скоро сасвим одговара теорији о архетиповима, односно теорији о анимусу и аними, а коју је поставио Карл Густав Јунг.
Не треба заборавити да је Јован Дучић аутор и два занимљива флозофска дела: Благо цара Радована и Јутра са Леутара. Благо цара Радована је књига мудрости и запажања о животу, једно од најчитанијих дела српске књижевности. То је збирка филозофских размишљања о судбинским темама које су свакоме интригантне. Ова књига Јована Дучића представља нетипично, а важно дело у српској књижевности. Слично је и са делом Јутра са Леутара, у коме аутор износи чак и нека савремена схватања и практична мишљења и идеје везане за стварност и међуљудске односе.
Дучић је многима занимљив и као личност – његова дипломатска каријера и успеси код жена у свету чине га интригантним, а неоспоран квалитете поезије најпознатијим, ако не и најбољим српским песником.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј.Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.